Contract

Закон о раду

Закон је објављен у "Службеном гласнику РС", бр. 70/2001 и 73/2001.

I. ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ

1. Предмет

Члан 1.

Права, обавезе и одговорности по основу рада уређују се законом и посебним законом, у складу са потврђеним међународним конвенцијама.

Права, обавезе и одговорности из става 1. овог члана, уређују се колективним уговором или правилником о раду (у даљем тексту: општи акт), или уговором о раду.

Члан 2.

Одредбе овог закона примењују се на запослене који раде на територији Републике Србије, код домаћег или страног правног, односно физичког лица (у даљем тексту: послодавац), као и на запослене који су упућени на рад у иностранство од стране послодавца.

Одредбе овог закона примењују се и на запослене у државним органима и организацијама, органима и организацијама јединице територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако законом није друкчије одређено.

Одредбе овог закона примењују се на запослене стране држављане који раде код послодавца на територији Републике Србије, ако законом није друкчије одређено.

Члан 3.

Ако код послодавца ниједан синдикат не испуњава услове репрезентативности у складу са чл. 137.

и 138. став 1. овог закона или синдикати нису закључили споразум о удруживању у складу са чланом

140. овог закона, односно ако учесници у колективном преговарању не постигну сагласност за закључивање колективног уговора, права, обавезе и одговорности уређују се правилником о раду или уговором о раду.

Правилник о раду и уговор о раду морају да буду у сагласности са законом, а код послодавца из члана 149. овог закона и са општим и посебним колективним уговором.

Правилник о раду доноси послодавац.

2. Значење појединих појмова

Члан 4.

Запослени, у смислу овог закона, јесте физичко лице које је у радном односу код послодавца. Послодавац, у смислу овог закона, јесте домаће или страно правно и физичко лице.

Члан 5.

Синдикат, у смислу овог закона, јесте самостално удружење запослених у које они ступају добровољно и које самостално ради на остваривању и заштити групних и појединачних права и интереса запослених.

Удружење послодаваца, у смислу овог закона, јесте организација у коју послодавци добровољно ступају ради заштите својих интереса.

Члан 6.

Израз општи акт у овом закону јесте заједничка ознака за све колективне уговоре и за правилник о раду.

3. Однос закона, општег акта и уговора о раду

Члан 7.

Општи акт не може да садржи одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом.

Општим актом и уговором о раду могу да се утврде већа права и повољнији услови рада од права и услова утврђених законом, као и друга права која нису утврђена законом, осим ако законом није друкчије одређено.

Члан 8.

Поједине одредбе уговора о раду којима су утврђени неповољнији услови рада од услова утврђених законом и општим актом, односно која се заснивају на нетачном обавештењу од стране послодавца о појединим правима, обавезама и одговорности запосленог, сматрају се ништавим.

У случају из става 1. овог члана примењују се закон и општи акт.

4. Основна права, обавезе и одговорности

Члан 9.

Запослени има право на одговарајућу зараду, безбедност и заштиту здравља на раду, здравствену заштиту, заштиту личног интегритета и друга права у случају болести, смањења или губитка радне способности и старости, материјално обезбеђење за време привремене незапослености, као и право на друге облике заштите, у складу са законом и општим актом.

Запослена жена има право на посебну заштиту за време трудноће и порођаја. Запослени има право на посебну заштиту ради неге детета, у складу са овим законом. Запослени млађи од 18 година и запослени инвалид имају право на посебну заштиту.

Члан 10.

Запослени, непосредно или преко својих представника, имају право на информисање и изражавање својих ставова о битним питањима из области рада, као и на учешће у преговорима и закључивању колективних уговора.

Представник запослених, због активности из става 1. овог члана, не може бити позван на одговорност, ако поступа у складу са законом и колективним уговором.

Члан 11.

Послодавац је дужан да запосленом за обављени рад исплати зараду, у складу са законом, општим актом или уговором о раду.

Послодавац је дужан да запосленом обезбеди услове рада ради заштите живота и здравља, у складу са законом и другим прописима.

Послодавац је дужан да запосленог пре ступања на рад упозна са условима рада, организацијом рада, правима и обавезама које произилазе из прописа о раду и безбедности и заштите здравља на раду.

5. Забрана дискриминације

Члан 12.

Лице које тражи запослење, као и запослени, не могу се стављати у неповољнији положај у односу на друге, без обзира на пол, рођење, језик, расу, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовинско стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство.

II. ЗАСНИВАЊЕ РАДНОГ ОДНОСА

1. Услови за заснивање радног односа

Члан 13.

Радни однос може да се заснује са лицем које има општу здравствену способност, најмање 15 година живота и испуњава друге услове за рад на одређеним пословима, утврђене одговарајућим актом послодавца.

Актом из става 1. овог члана утврђује се врста посла, стручна спрема и други посебни услови за рад на тим пословима.

Радни однос са лицем млађим од 18 година живота може да се заснује уз писмену сагласност родитеља или стараоца, ако такав рад не угрожава његово здравље, морал и образовање, односно ако такав рад није забрањен законом.

Инвалидна лица заснивају радни однос под условима и на начин утврђен овим законом, ако посебним законом није друкчије одређено.

Члан 14.

Запослени је дужан да обавести послодавца, пре закључења уговора о раду, о свом здравственом стању или другим околностима које битно утичу на обављање послова за које заснива радни однос или могу да угрозе живот и здравље других лица.

Послодавац не сме да условљава заснивање радног односа тестом трудноће.

У случају да запослени не поступи у складу са ставом 1. овог члана, послодавац може запосленом да откаже уговор о раду.

Члан 15.

Страни држављанин или лице без држављанства може да заснује радни однос под условима утврђеним овим законом и посебним законом.

2. Уговор о раду

Члан 16.

Радни однос заснива се уговором о раду.

Уговор о раду закључују запослени и послодавац.

Запослени је дужан да, приликом заснивања радног односа, послодавцу достави документа којима се доказује испуњеност услова за рад.

Члан 17.

Уговор о раду може да се закључи на неодређено или одређено време.

Уговор о раду у коме није утврђено време на које се закључује, сматра се уговором о раду на неодређено време.

Члан 18.

Уговор о раду закључује се пре ступања запосленог на рад у писменом облику.

Ако послодавац са запосленим не закључи уговор о раду у складу са ставом 1. овог члана, сматра се да је запослени засновао радни однос на неодређено време даном ступања на рад.

Члан 19.

Уговор о раду садржи:

1) назив и седиште послодавца;

2) име и презиме запосленог, место пребивалишта, односно боравишта запосленог;

3) стручну спрему и занимање запосленог;

4) врсту и опис послова које запослени треба да обавља;

5) место рада;

6) време трајања уговора о раду на одређено време;

7) дан почетка рада;

8) зараду, рокове за исплату зараде и других примања на која запослени има право;

9) време трајања дневног и недељног радног времена. Уговором о раду могу да се уговоре и друга права и обавезе.

На права и обавезе која нису утврђена уговором о раду примењују се одговарајуће одредбе закона и општег акта.

3. Ступање на рад

Члан 20.

Ако запослени не ступи на рад даном утврђеним уговором о раду, сматра се да није засновао радни однос, осим ако је спречен да ступи на рад из оправданих разлога или ако се послодавац и запослени друкчије договоре.

Члан 21.

Запослени остварује права и обавезе из радног односа даном ступања на рад.

4. Пробни рад

Члан 22.

Уговором о раду може да се уговори пробни рад. Пробни рад може да траје најдуже три месеца.

За време пробног рада послодавац и запослени могу да откажу уговор о раду са отказним роком. Отказни рок из става 3. овог члана износи најмање пет радних дана.

Запосленом који за време пробног рада није показао одговарајуће радне и стручне способности, престаје радни однос даном истека рока одређеног уговором о раду.

5. Радни однос на одређено време

Члан 23.

Радни однос на одређено време може да се заснује за обављање одређених послова само за период који непрекидно или са прекидима траје најдуже три године.

Под прекидом из става 1. овог члана не сматра се прекид рада краћи од 30 радних дана.

Радни однос на одређено време, ради замене привремено одсутног запосленог, може се засновати до повратка привремено одсутног запосленог.

Радни однос заснован на одређено време постаје радни однос на неодређено време, ако запослени настави да ради најмање пет радних дана по истеку рока за који је заснован радни однос.

6. Радни однос за обављање послова са повећаним ризиком

Члан 24.

Послодавац може да закључи уговор о раду за послове за које су прописани посебни услови рада, само ако запослени испуњава услове за рад на тим пословима.

Запослени може да ради на пословима из става 1. овог члана само на основу претходно утврђене здравствене способности за рад на тим пословима од стране надлежне здравствене установе.

Законом о пензијском и инвалидском осигурању утврдиће се посебна права запослених на овим пословима.

7. Радни однос са непуним радним временом

Члан 25.

Радни однос може да се заснује и за рад са непуним радним временом, на неодређено или одређено време.

Члан 26.

Запослени који ради са непуним радним временом има право на обавезно социјално осигурање и сва права из радног односа сразмерно времену проведеном на раду, осим ако за поједина права није законом, општим актом или уговором о раду друкчије одређено.

Члан 27.

Запослени који ради са непуним радним временом код једног послодавца може за остатак радног времена да заснује радни однос код другог послодавца и да на тај начин оствари пуно радно време.

8. Радни однос за обављање послова ван просторија послодавца

Члан 28.

Радни однос може да се заснује за обављање послова ван просторија послодавца.

Уговор о раду који се закључује у смислу става 1. овог члана, поред одредби из члана 19. овог закона, садржи и:

1) време трајања радног времена према нормативима рада за запосленог у одређеном времену;

2) врсту посла и начин организовања рада;

3) услове рада и начин вршења надзора над радом запосленог;

4) висину зараде за обављени рад и рокове исплате;

5) коришћење и употребу средстава за рад запосленог и накнаду за њихову употребу;

6) накнаду других трошкова рада и начин њиховог утврђивања;

7) друга права и обавезе.

Члан 29.

Рад ван просторија послодавца запослени обавља сам или са члановима своје уже породице, у име и за рачун послодавца.

Члановима уже породице у смислу става 1. овог члана сматрају се брачни друг, као и деца, родитељи, браћа и сестре запосленог или његовог брачног друга.

Члан 30.

Послодавац може да уговори послове ван својих просторија који нису опасни или штетни по здравље запосленог и других лица и не угрожавају животну средину.

9. Радни однос са кућним помоћним особљем

Члан 31.

Радни однос може да се заснује за обављање послова кућног помоћног особља.

Уговором о раду из става 1. овог члана може да се уговори исплата дела зараде и у натури.

Исплатом дела зараде у натури сматра се обезбеђивање становања и исхране, односно само обезбеђивање становања или исхране.

Вредност дела давања у натури мора се изразити у новцу.

Најмањи проценат зараде који се обавезно обрачунава и исплаћује у новцу утврђује се уговором о раду.

Ако је зарада уговорена делом у новцу, а делом у натури, за време одсуствовања са рада послодавац је дужан да запосленом накнаду зараде исплаћује у новцу.

Члан 32.

Уговор из чл. 28. и 31. овог закона региструје се код надлежног органа локалне самоуправе.

10. Приправници

Члан 33.

Послодавац може да заснује радни однос са лицем који први пут заснива радни однос, у својству приправника, за заснивање за које је то лице стекло одређену школску спрему, ако је то као услов за рад на одређеним пословима утврђено законом или актом из члана 13. овог закона.

Приправнички стаж траје најдуже годину дана, ако законом није друкчије одређено.

За време приправничког стажа, приправник има право на зараду и сва друга права по основу радног односа, у складу са законом, општим актом или уговором о раду.

III. РАДНО ВРЕМЕ

1. Пуно радно време

Члан 34.

Пуно радно време износи 40 часова недељно, ако овим законом није друкчије одређено.

Пуно радно време за запосленог млађег од 18 година живота не може да се утврди у трајању дужем од 35 часова недељно.

2. Непуно радно време

Члан 35.

Непуно радно време, у смислу овог закона, јесте радно време краће од пуног радног времена, у складу са чл. 25. и 26. овог закона.

3. Скраћено радно време

Члан 36.

Запосленом који ради на нарочито тешким, напорним и за здравље штетним пословима, утврђеним законом или општим актом, на којима и поред примене одговарајућих мера заштите на раду, средстава и опреме личне заштите, постоји повећано штетно дејство на здравље запосленог, скраћује се радно време сразмерно штетном дејству услова рада на здравље и радну способност запосленог, а највише 10 часова недељно (послови са повећаним ризиком).

Скраћено радно време из става 1. овог члана утврђује се на основу стручне анализе, у складу са законом.

Запослени који ради скраћено радно време, у смислу става 1. овог члана, има сва права као да ради са пуним радним временом.

4. Прековремени рад

Члан 37.

На захтев послодавца, запослени је обавезан да ради дуже од пуног радног времена у случају више силе, изненадног повећања обима посла и у другим случајевима када је неопходно да се у одређеном року заврши посао који није планиран (у даљем тексту: прековремени рад).

Запослени не може да ради прековремено дуже од четири часа дневно, а највише 240 часова у календарској години.

Члан 38.

Дежурство у здравственим установама, као прековремени рад, уређује се посебним законом.

5. Распоред радног времена

Члан 39.

Радна недеља траје пет радних дана.

Распоред радног времена у оквиру радне недеље утврђује послодавац. Радни дан, по правилу, траје осам часова.

Члан 40.

Изузетно од члана 39. став 1. овог закона, послодавац код кога се рад обавља у сменама, ноћу или кад природа посла и организација рада то захтева, радну недељу може да организује на други начин.

Послодавац је дужан да обавести запосленог о распореду и промени радног времена, најмање седам дана пре почетка рада.

6. Прерасподела радног времена

Члан 41.

Послодавац може да изврши прерасподелу радног времена када то захтева природа делатности, организација рада, боље коришћење средстава рада, рационалније коришћење радног времена и извршење одређеног посла у утврђеним роковима.

У случајевима из става 1. овог члана, прерасподела радног времена врши се тако да укупно радно време запосленог у току календарске године у просеку не буде дуже од пуног радног времена.

Члан 42.

У случају прерасподеле радног времена, радно време у току недеље не може да буде дуже од 60

часова.

Прерасподела радног времена из члана 41. овог закона не сматра се прековременим радом.

Члан 43.

На пословима на којима је уведено скраћено радно време, у складу са чланом 36. овог закона, не може се вршити прерасподела радног времена.

Члан 44.

Запосленом који у одређеном периоду у току календарске године ради дуже, а у другом краће од пуног радног времена, у смислу члана 41. овог закона, коришћење дневног и недељног одмора може се одредити на други начин и у другом периоду, под условом да му се дневни и недељни одмор обезбеди у обиму утврђеном законом, у периоду који не може да буде дужи од 30 дана.

За време рада на пословима из става 1. овог члана запослени има право на одмор између два радна дана у трајању од најмање десет часова непрекидно.

Члан 45.

Забрањена је прерасподела радног времена запосленом који је млађи од 18 година живота.

Послодавац може да изврши прерасподелу радног времена запосленој жени за време трудноће и запосленом родитељу са дететом млађим од три године живота или дететом са тежим степеном психофизичке ометености, само уз писмену сагласност запосленог.

Члан 46.

Запослени коме је радни однос престао пре истека времена за које се врши прерасподела радног времена, има право да му се часови прековременог рада прерачунају у пуно радно време и признају у пензијски стаж или да му се рачунају као часови рада дужег од пуног радног времена.

7. Ноћни рад

Члан 47.

Рад који се обавља у времену од 22 часа до шест часова наредног дана сматра се радом ноћу.

Ако је рад организован у сменама, мора да се обезбеди измена смена, тако да запослени не ради непрекидно више од једне радне недеље ноћу.

Запослени може да ради ноћу дуже од једне радне недеље, уз његову писмену сагласност.

IV. ОДМОРИ И ОДСУСТВА

1. Одмор у току дневног рада

Члан 48.

Запослени који ради пуно радно време има право на одмор у току дневног рада у трајању од најмање 30 минута.

Запослени који ради дуже од четири, а краће од шест часова дневно има право на одмор у току рада у трајању од најмање 15 минута.

Одмор у току дневног рада не може да се користи на почетку и на крају радног времена. Време одмора из ст. 1. и 2. овог члана урачунава се у радно време.

Члан 49.

Одмор у току дневног рада организује се на начин којим се обезбеђује да се рад не прекида, ако природа посла не дозвољава прекид рада, као и ако се ради са странкама.

Одлуку о распореду коришћења одмора у току дневног рада доноси послодавац.

2. Дневни одмор

Члан 50.

Запослени има право на одмор између два узастопна радна дана у трајању од најмање 12 часова непрекидно, ако овим законом није друкчије одређено.

3. Недељни одмор

Члан 51.

Запослени има право на недељни одмор у трајању од најмање 24 часа непрекидно, а ако је неопходно да ради на дан свог недељног одмора, мора да му се обезбеди један дан одмора у току наредне недеље.

4. Годишњи одмор

Стицање права на годишњи одмор

Члан 52.

Запослени који први пут заснива радни однос или има прекид радног односа дужи од пет радних дана, стиче право да користи годишњи одмор после шест месеци непрекидног рада.

Под непрекидним радом сматра се и време привремене спречености за рад у смислу прописа о здравственом осигурању и одсуства са рада уз накнаду зараде.

Запослени не може да се одрекне права на годишњи одмор, нити му се то право може ускратити.

Дужина годишњег одмора

Члан 53.

За сваку календарску годину запослени има право на годишњи одмор у трајању утврђеном општим актом или уговором о раду, а најмање 18 радних дана.

Дужина годишњег одмора утврђује се зависно од дужине стажа осигурања, услова рада и других критеријума утврђених општим актом или уговором о раду.

Члан 54.

При утврђивању дужине годишњег одмора радна недеља рачуна се као пет радних дана.

Празници који су нерадни дани у складу са законом, одсуство са рада уз накнаду зараде и привремена спреченост за рад у складу са прописима о здравственом осигурању, не урачунавају се у дане годишњег одмора.

Ако је запослени за време коришћења годишњег одмора привремено неспособан за рад у смислу прописа о здравственом осигурању, има право да по истеку боловања настави коришћење годишњег одмора.

Сразмерни део годишњег одмора

Члан 55.

Запослени има право на дванаестину годишњег одмора (сразмеран део) за месец дана рада у календарској години:

1) ако у календарској години у којој је први пут засновао радни однос нема шест месеци непрекидног рада;

2) ако у календарској години није стекао право на годишњи одмор, због прекида радног односа у смислу члана 52. став 1. овог закона.

Коришћење годишњег одмора у деловима

Члан 56.

Годишњи одмор може да се користи у два дела.

Ако запослени користи годишњи одмор у деловима, први део користи у трајању од најмање две радне недеље у току календарске године, а други део најкасније до 30 јуна наредне године.

Годишњи одмор наставног и васпитног особља

Члан 57.

Дужина годишњег одмора наставног и васпитног особља у васпитно-образовним установама утврђује се у складу са законом.

Распоред коришћења годишњег одмора

Члан 58.

У зависности од потребе посла, послодавац одлучује о времену коришћења годишњег одмора, уз претходну консултацију запосленог.

Решење о коришћењу годишњег одмора запосленом се доставља најкасније 15 дана пре датума одређеног за почетак коришћења годишњег одмора.

Послодавац може да измени време одређено за коришћење годишњег одмора, ако то захтевају потребе посла.

Накнада зараде

Члан 59.

За време коришћења годишњег одмора запослени има право на накнаду зараде у висини зараде коју би остварио за месец у којем користи годишњи одмор.

Накнада штете

Члан 60.

Ако кривицом послодавца запослени не користи годишњи одмор, има право на накнаду штете у висини накнаде зараде коју би остварио да је користио годишњи одмор.

5. Одсуство уз накнаду зараде (плаћено одсуство)

Члан 61.

Запослени има право у току календарске године на одсуство са рада уз накнаду зараде (плаћено одсуство) највише до пет радних дана у случају склапања брака, порођаја супруге, теже болести или смрти члана уже породице, добровољног давања крви и у другим случајевима утврђеним општим актом или уговором о раду.

Члановима уже породице сматрају се брачни друг, деца, браћа, сестре, родитељи, усвојиоци, стараоци и лица која живе у заједничком породичном домаћинству.

6. Неплаћено одсуство

Члан 62.

Послодавац може запосленом да одобри одсуство без накнаде зараде (неплаћено одсуство).

За време одсуствовања са рада из става 1. овог члана запосленом мирују права и обавезе из радног односа, ако за поједина права и обавезе законом, општим актом или уговором о раду није друкчије одређено.

7. Мировање радног односа

Члан 63.

Запосленом мирују права и обавезе које се стичу на раду и по основу рада, осим права и обавеза за које је законом, општим актом или уговором о раду друкчије одређено, ако одсуствује са рада због:

1) одласка на одслужење, односно дослужење војног рока;

2) упућивања на рад у иностранство од стране послодавца или у оквиру међународно-техничке или просветно-културне сарадње, у дипломатска, конзуларна и друга представништва;

3) избора, односно именовања на функцију у државном органу, политичкој или синдикалној организацији или другу јавну функцију чије вршење захтева да привремено престане да ради код послодавца;

4) издржавање казне затвора, односно изречене мере безбедности, васпитне или заштитне мере, у трајању до шест месеци.

Запослени коме мирују права и обавезе из става 1. овог члана, има право да се у року од 15 дана од дана одслужења, односно дослужења војног рока, престанка рада у иностранству, престанка функције, повратка са издржавања казне затвора, односно мере безбедности, васпитне или заштитне мере, врати на рад код послодавца.

Права из ст. 1. и 2. овог члана има и брачни друг запосленог који је упућен на рад у иностранство у оквиру међународно-техничке или просветно-културне сарадње, у дипломатска, конзуларна и друга представништва.

V. ЗАШТИТА ЗАПОСЛЕНИХ

1. Општа заштита

Члан 64.

Запослени има право на безбедност и заштиту здравља на раду, у складу са законом.

Послодавац је дужан да организује рад којим се обезбеђује заштита живота и здравља запослених, у складу са посебним законом и другим прописима.

Члан 65.

Запослени не може да ради прековремено, односно ноћу, ако би по налазу надлежног органа за оцену здравствене способности, у смислу прописа о здравственом осигурању, такав рад могао да погорша његово здравствено стање.

Запослени са здравственим сметњама, утврђеним од стране надлежног здравственог органа у складу са законом, не може да обавља послове који би изазвали погоршање његовог здравственог стања или последице опасне за његову околину.

Члан 66.

На пословима на којима постоји повећана опасност од повређивања, професионалних или других обољења, може да ради само запослени који, поред посебних услова утврђених актом из члана 13. овог закона, испуњава и услове за рад у погледу здравственог стања, психофизичких способности и доба живота, у складу са законом.

2. Заштита жена и омладине

Члан 67.

Запослени млађи од 18 година живота и запослена жена не могу да раде на пословима на којима се претежно обављају нарочито тешки физички послови, радови под земљом или под водом, нити на другим пословима који би могли штетно и са повећаним ризиком да утичу на њихово здравље и живот, с обзиром на њихове психофизичке способности.

Запослена жена може да обавља послове из става 1. овог члана само на основу своје писмене сагласности.

Забрана рада под земљом не односи се на жене које обављају руководеће послове, здравствено особље и студенте на практичном раду.

Забрањен је прековремени рад запосленог који је млађи од 18 година живота.

3. Заштита материнства

Члан 68.

Запослена жена за време последњих осам недеља трудноће не може да ради прековремено, односно ноћу.

Један од родитеља са дететом до три године живота може да ради прековремено, односно ноћу, само на основу његове писмене сагласности.

Самохрани родитељ који има дете до седам година живота или дете које је тежак инвалид, може да ради прековремено или ноћу, само на основу његове писмене сагласности.

4. Породиљско одсуство и одсуство са рада ради неге детета

Члан 69.

Запослена жена има право на породиљско одсуство и одсуство са рада ради неге детета у трајању од 365 дана.

Запослена жена може да отпочне породиљско одсуство на основу налаза надлежног здравственог органа најраније 45 дана, а обавезно 28 дана пре времена одређеног за порођај.

Породиљско одсуство траје до навршених три месеца од дана порођаја.

Запослена жена, по истеку породиљског одсуства, има право на одсуство са рада ради неге детета до истека 365 дана од дана отпочињања породиљског одсуства.

Отац детета може да користи права из става 1. овог члана, у случају кад мајка напусти дете, ако умре или је из других оправданих разлога спречена да користи та права (издржавање казне затвора, тежа болест).

Отац детета може да користи право из става 4. овог члана.

Право из става 5. овог члана има отац детета и када мајка није у радном односу.

За време породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета запослена жена, односно отац детета има право на накнаду зараде, у складу са законом.

Члан 70.

Ако запослена - жена роди мртво дете или ако јој дете умре пре истека породиљског одсуства, има право да користи породиљско одсуство из члана 69. став 3. овог закона.

5. Одсуство са рада ради посебне неге детета или друге особе

Члан 71.

Један од родитеља детета коме је неопходна посебна нега због тешког степена психофизичке ометености, осим за случајеве предвиђене прописима о здравственом осигурању, има право да, по истеку породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета, одсуствује са рада или да ради са половином пуног радног времена, најдуже до навршених пет година живота детета.

Право у смислу става 1. овог члана утврђује надлежни орган за оцену степена психофизичке ометености детета, у складу са прописима о друштвеној бризи о деци.

За време одсуствовања са рада, у смислу става 1. овог члана, запослени има право на накнаду зараде, у складу са прописима о друштвеној бризи о деци.

За време рада са половином пуног радног времена, у смислу става 1. овог члана, запослени има право на зараду у складу са општим актом или уговором о раду, а за другу половину пуног радног времена накнаду зараде у складу са прописима о друштвеној бризи о деци.

Члан 72.

Један од усвојилаца, хранитељ, односно старатељ детета млађег од пет година живота има право да, ради неге детета, одсуствује са рада осам месеци непрекидно од дана смештаја детета у усвојитељску, хранитељску, односно старатељску породицу, а најдуже до навршених пет година живота детета.

Ако је смештај у усвојитељску, хранитељску, односно старатељску породицу из става 1. овог члана наступио пре навршених три месеца живота детета, један од усвојилаца, хранитељ, односно старатељ детета има право да, ради неге детета, одсуствује са рада до навршених 11 месеци живота детета.

За време одсуства са рада ради неге детета, усвојилац, хранитељ, односно старатељ има право на накнаду зараде у складу са прописима о друштвеној бризи о деци.

Члан 73.

Родитељ или старатељ, односно лице које се стара о особи оштећеној церебралном парализом, дечјом парализом, неком врстом плегије или оболелој од мишићне дистрофије и осталих тешких оболења, на основу мишљења надлежног здравственог органа, може на свој захтев да ради са скраћеним радним временом, али не краћим од половине пуног радног времена.

Запослени који ради са скраћеним радним временом у смислу става 1. овог члана има право на одговарајућу зараду, сразмерно времену проведеном на раду, у складу са законом, општим актом или уговором о раду.

Члан 74.

Права из члана 71. овог закона има и један од усвојилаца, хранитељ, односно старатељ детета, ако је детету, с обзиром на степен психофизичке ометености, потребна посебна нега.

Члан 75.

Један од родитеља има право да одсуствује са рада док дете не наврши три године живота.

За време одсуствовања са рада из става 1. овог члана права и обавезе по основу рада мирују, ако за поједина права законом, односно општим актом или уговором о раду није друкчије одређено.

6. Забрана отказа

Члан 76.

За време трудноће, породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета, као и одсуства са рада ради посебне неге детета, послодавац не може запосленом дати отказ, осим ако је радни однос заснован на одређено време или ако су се стекли услови из члана 101. тач. 3) до 5) и тачка 7) овог закона.

Члан 77.

Права из члана 68. став 2. и члана 75. овог закона има и усвојилац, хранитељ, односно старатељ детета млађег од три године.

7. Заштита инвалида

Члан 78.

Запосленом инвалиду рада, у складу са прописима о пензијском и инвалидском осигурању, послодавац је дужан да обезбеди обављање послова према преосталој радној способности.

Запосленом код кога је, у складу са прописима о пензијском и инвалидском осигурању, утврђено да постоји опасност од настанка инвалидности на одређеним пословима, послодавац је дужан да обезбеди обављање другог одговарајућег посла.

Члан 79.

Послодавац може запосленом који одбије да прихвати посао у смислу члана 78. овог закона, да откаже уговор о раду.

8. Обавештење о привременој спречености за рад

Члан 80.

Запослени је дужан да, најкасније у року од три дана од дана наступања привремене спречености за рад у смислу прописа о здравственом осигурању, о томе достави послодавцу потврду лекара која садржи и време очекиване спречености за рад.

У случају теже болести, потврду из става 1. овог члана, уместо запосленог, послодавцу достављају чланови уже породице или друга лица са којима живи у породичном домаћинству.

Ако запослени живи сам, потврду из става 1. овог члана дужан је да достави у року од три дана од дана престанка разлога због којих није могао да достави потврду.

Xxxxx је дужан да изда потврду из става 1. овог члана.

Ако послодавац посумња у оправданост разлога за одсуствовање са рада у смислу става 1. овог члана, може да поднесе захтев надлежном здравственом органу ради утврђивања здравствене способности запосленог, у складу са законом.

VI. ЗАРАДА, НАКНАДА ЗАРАДЕ И ДРУГА ПРИМАЊА

1. Зарада

Члан 81.

Запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом или уговором о раду.

Запосленом се гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварује код послодавца.

Зараду, у смислу става 1. овог члана, чини зарада коју је запослени остварио за обављени рад и време проведено на раду, увећана зарада, накнада зараде и друга примања, осим накнаде трошкова из члана 89. овог закона и других примања из члана 90. став 1. овог закона.

Општим актом или уговором о раду утврђују се елементи за одређивање зараде и начин утврђивања зараде.

2. Увећана зарада

Члан 82.

Запослени има право на увећану зараду, у складу са општим актом или уговором о раду, за прековремени рад, рад на дан празника који је нерадни дан, ноћни рад и рад у сменама.

Општим актом или уговором о раду могу да се утврде и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду.

Члан 83.

Зарада из члана 81. овог закона исплаћује се у роковима утврђеним општим актом или уговором о раду, а најмање једанпут месечно.

Зарада се исплаћује само у новцу, ако овим законом није друкчије одређено.

3. Минимална зарада

Члан 84.

Запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време.

Минималну зараду утврђују споразумно Влада Републике Србије и репрезентативни синдикат и репрезентативно удружење послодаваца, организовани за територију Републике Србије, у складу са законом.

Ако се не постигне споразум из става 2. овог члана, у року од 10 дана од дана почетка договора, минималну зараду утврђује Влада Републике Србије.

При утврђивању минималне зараде полази се нарочито од: трошкова живота, егзистенцијалних и социјалних потреба запосленог и његове породице, стопе незапослености, кретања запослености на тржишту рада и општег нивоа економске развијености Републике.

Минимална зарада утврђује се по радном часу, за период од најмање шест месеци и објављује се у

"Службеном гласнику Републике Србије".

4. Накнада зараде

Члан 85.

Запослени има право на накнаду зараде у висини зараде коју би остварио да ради, за време одсуствовања са рада на дан празника који је нерадни дан, годишњег одмора, плаћеног одсуства, војне вежбе и одазивања на позив државног органа.

Послодавац има право на рефундирање исплаћене накнаде зараде из става 1. овог члана у случају одсуствовања запосленог са рада због војне вежбе или одазивања на позив државног органа, од органа на чији се позив запослени одазвао, ако законом није друкчије одређено.

Члан 86.

Запослени има право на накнаду зараде за време одсуствовања са рада због привремене неспособности за рад до 30 дана, и то:

1) у висини 65% зараде коју би остварио у месецу у којем је наступила привремена спреченост за рад, која не може бити нижа од минималне зараде утврђене у складу са овим законом, ако је она проузрокована болешћу или повредом ван рада, ако законом није друкчије одређено;

2) у висини 100% зараде коју би остварио у месецу у којем је наступила привремена спреченост за рад, која не може бити нижа од минималне зараде утврђене у складу са овим законом, ако је она проузрокована повредом на раду или професионалном болешћу, ако законом није друкчије одређено.

Члан 87.

Запослени има право на накнаду зараде у висини 45% зараде коју би остварио да ради за време прекида рада до којег је дошло без кривице запосленог, најдуже 45 радних дана у календарској години.

Члан 88.

Запослени има право на накнаду зараде у висини утврђеној општим актом или уговором о раду за време прекида рада до кога је дошло наредбом надлежног државног органа или надлежног органа послодавца, због необезбеђивања безбедности и заштите здравља на раду која је услов даљег обављања рада без угрожавања живота и здравља запослених и других лица и у другим случајевима, у складу са законом.

Општим актом или уговором о раду могу да се утврде и други случајеви у којима запослени има право на накнаду зараде.

5. Накнада трошкова

Члан 89.

Запослени има право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада и за време проведено на службеном путу у земљи, у висини утврђеној општим актом или уговором о раду.

Запослени има право на накнаду трошкова за време проведено на службеном путу у иностранству под условима, на начин и у висини утврђеној посебним прописима.

6. Друга примања

Члан 90.

Послодавац може запосленом да исплати отпремнину при одласку у пензију, солидарну помоћ, јубиларну награду и помоћ у случају смрти запосленог или члана његове уже породице, у висини утврђеној општим актом или уговором о раду.

Члановима уже породице, у смислу става 1. овог члана, сматрају се брачни друг и деца запосленог.

Општим актом или уговором о раду може да се утврди право и на друга примања.

Члан 91.

Послодавац је дужан да запосленом приликом сваке исплате зараде достави обрачун.

7. Заштита зараде и накнаде зараде

Члан 92.

Послодавац може, само уз пристанак запосленог или на основу правноснажне одлуке суда, потраживање према запосленом наплатити обустављањем од зараде.

На основу правноснажне одлуке суда послодавац може запосленом да одбије од зараде највише до једне трећине зараде, односно накнаде зараде, ако законом није друкчије одређено.

VII. ЗАБРАНА КОНКУРЕНЦИЈЕ

Члан 93.

Уговором о раду могу да се утврде послови које запослени не може да ради у своје име и за свој рачун, као и у име и за рачун другог правног или физичког лица, без сагласности послодавца код кога је у радном односу (у даљем тексту: забрана конкуренције).

Забрана конкуренције може да се утврди само ако постоје услови да запослени радом код послодавца стекне нова, посебно важна технолошка знања, широк круг пословних партнера или да дође до сазнања важних пословних информација и тајни.

Општим актом или уговором о раду утврђује се и територијално важење забране конкуренције, у зависности од врсте посла на који се забрана односи.

Ако запослени прекрши забрану конкуренције, послодавац има право од запосленог да захтева накнаду штете.

Члан 94.

Уговором о раду послодавац и запослени могу да уговоре забрану конкуренције у смислу члана

93. овог закона и накнаду штете по престанку радног односа, у року који не може да буде дужи од две године по престанку радног односа.

Одредба става 1. овог члана неће се примењивати, ако послодавац запосленом откаже уговор о раду, а за то није имао оправдан разлог у смислу члана 101. овог закона.

VIII. НАКНАДА ШТЕТЕ

Члан 95.

Запослени је одговоран за штету коју је на раду или у вези с радом, намерно или крајњом непажњом, проузроковао послодавцу, у складу са законом.

Ако штету проузрокује више запослених, сваки запослени је одговоран за део штете коју је проузроковао.

Ако се за запосленог из става 2. овог члана не може утврдити део штете коју је проузроковао, сматра се да су сви запослени подједнако одговорни и штету накнађују у једнаким деловима.

Ако је више запослених проузроковало штету кривичним делом са умишљајем, за штету одговарају солидарно.

Постојање штете, њену висину, околности под којима је настала, ко је штету проузроковао и како се накнађује, утврђује послодавац, у складу са општим актом или уговором о раду.

Ако се накнада штете не оствари у складу са одредбама става 5. овог члана, о штети одлучује надлежни суд.

Запослени који је у раду или у вези с радом, намерно или крајњом непажњом, проузроковао штету трећем лицу, а коју је накнадио послодавац, дужан је да послодавцу накнади износ исплаћене штете.

Члан 96.

Ако запослени претрпи повреду или штету на раду или у вези с радом, послодавац је дужан да му надокнади штету, у складу са законом и општим актом.

IX. ПРЕСТАНАК РАДНОГ ОДНОСА

Члан 97.

Радни однос престаје:

1) истеком рока за који је заснован;

2) кад запослени наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања, ако се послодавац и запослени друкчије не споразумеју;

3) споразумом између запосленог и послодавца;

4) отказом уговора о раду од стране послодавца или запосленог;

5) на захтев родитеља или старатеља запосленог млађег од 18 година живота;

6) смрћу запосленог;

7) у другим случајевима утврђеним законом.

Члан 98.

Запосленом престаје радни однос независно од његове воље и воље послодавца:

1) ако је на начин прописан законом утврђено да је код запосленог дошло до губитка радне способности - даном достављања правноснажног решења о утврђивању губитка радне способности;

2) ако му је, по одредбама закона, односно правноснажној одлуци суда или другог органа забрањено да обавља одређене послове, а не може да му се обезбеди обављање других послова - даном достављања правноснажне одлуке;

3) ако због издржавања казне затвора мора да буде одсутан са рада у трајању дужем од шест месеци - даном ступања на издржавање казне;

4) ако му је изречена мера безбедности, васпитна или заштитна мера у трајању дужем од шест месеци и због тога мора да буде одсутан са рада - даном почетка примењивања те мере;

5) услед стечаја, ликвидације, односно у свим другим случајевима престанка рада послодавца, у складу са законом.

1. Споразумни престанак радног односа

Члан 99.

Радни однос може да престане на основу писменог споразума послодавца и запосленог.

2. Отказ од стране запосленог

Члан 100.

Запослени има право да послодавцу откаже уговор о раду.

Отказ уговора о раду запослени доставља послодавцу у писменом облику, најмање 15 дана пре дана који је запослени навео као дан престанка радног односа.

У случају отказа из става 1. овог члана, због повреде обавеза од стране послодавца утврђених законом, општим актом или уговором о раду, запослени има сва права по основу рада, као у случају да му је незаконито престао радни однос.

3. Отказ од стране послодавца

Члан 101.

Послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то:

1) ако је утврђено да запослени не остварује резултате рада;

2) ако је утврђено да запослени нема потребна знања и способности за обављање послова на којима ради;

3) ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене уговором о раду;

4) ако не поштује радну дисциплину, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца;

5) ако запослени учини кривично дело на раду или у вези са радом;

6) ако се запослени не врати на рад код послодавца у року од 15 дана од дана истека рока за неплаћено одсуство или мировање радног односа у смислу овог закона;

7) ако запослени злоупотреби боловање;

8) ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла.

Послодавац је дужан да, пре отказа уговора о раду у случају из става 1. тач. 3) и 4) овог члана, запосленог упозори на постојање разлога за отказ уговора о раду.

Отказ уговора о раду из става 1. тачка 8) овог члана послодавац може дати запосленом само ако не може да му обезбеди обављање других послова, односно да га оспособи за рад на другим пословима.

Одредба става 3. овог члана не односи се на послодавца који има у радном односу на неодређено време мање од 50 запослених.

Послодавац не може, у случају отказа уговора о раду запосленом из става 1. тачка 8) овог члана, на истим пословима да запосли друго лице у року од три месеца од дана престанка радног односа.

Ако пре истека рока из става 5. овог члана настане потреба за обављањем истих послова, предност за закључивање уговора о раду има запослени коме је престао радни однос.

Члан 102.

Оправданим разлогом за отказ уговора о раду, у смислу члана 101. овог закона, не сматра се:

1) привремена спреченост за рад услед болести, несреће на раду или професионалног обољења;

2) коришћење породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета;

3) одслужење или дослужење војног рока;

4) чланство у политичкој организацији, синдикату, пол, језик, национална припадност, социјално порекло, вероисповест, политичко или друго уверење или неко друго лично својство запосленог;

5) обраћање запосленог синдикату или органима надлежним за заштиту права из радног односа у складу са законом, општим актом или уговором о раду.

Члан 103.

Послодавац може да понуди запосленом закључивање уговора о раду под измењеним условима.

Послодавац може да понуди закључивање уговора о раду у смислу става 1. овог члана, само из оправданог разлога.

Запосленом који одбије да закључи уговор о раду у смислу става 2. овог члана, послодавац може да откаже уговор о раду.

4. Поступак у случају отказа

Члан 104.

Отказ уговора о раду из члана 101. став 1. тач. 1) до 4), 6) и 7) послодавац може дати запосленом у року од три месеца од дана сазнања за чињенице које су основ за давање отказа, односно у року од шест месеци од дана наступања чињеница које су основ за давање отказа.

Отказ уговора о раду из члана 101. став 1. тачка 5) овог закона послодавац може дати запосленом најкасније до истека рока застарелости утврђеног законом за кривично дело.

Послодавац је дужан да, пре отказа уговора о раду запосленом, затражи мишљење синдиката чији је члан запослени.

Синдикат је дужан да достави мишљење из става 3. овог члана у року од пет дана.

Члан 105.

Отказ уговора о раду даје се у писменом облику и обавезно садржи образложење и поуку о правном леку.

Акт из става 1. овог члана је коначан даном достављања запосленом.

Члан 106.

До дана престанка радног односа послодавац је дужан да изврши исплату свих доспелих зарада и других примања.

Члан 107.

Запослени коме је уговор о раду отказан зато што не остварује потребне резултате рада или што нема потребна знања и способности има право на исплату новчане накнаде, и то:

1) кад има до две године непрекидног рада код послодавца - у висини једне зараде;

2) кад има од две до 10 година непрекидног рада код послодавца - у висини једне и по зараде;

3) кад има од 10 до 20 година непрекидног рада код послодавца - у висини две зараде;

4) кад има преко 20 година непрекидног рада код послодавца - у висини две и по зараде.

Зарадом у смислу става 1. овог члана сматра се зарада коју је запослени остварио у складу са законом, општим актом или уговором о раду за месец који претходи месецу у коме му престаје радни однос.

5. Незаконити отказ

Члан 108.

Ако суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, запослени има право да се врати на рад, ако то захтева.

Поред враћања на рад из става 1. овог члана, послодавац је дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту или уговору о раду и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање.

Накнада штете из става 2. овог члана умањује се за износ прихода која је запослени остварио по било ком основу, по престанку радног односа.

6. Удаљење запосленог са рада

Члан 109.

Запослени може да буде привремено удаљен са рада ако је против њега покренут кривични поступак због кривичног дела учињеног на раду или у вези са радом или ако је учинио повреду радне обавезе која угрожава имовину веће вредности.

Члан 110.

Запослени коме је одређен притвор удаљује се са рада од првог дана притвора, док притвор траје.

Члан 111.

За време привременог удаљења запосленог са рада у смислу чл. 109. и 110. овог закона, запосленом припада накнада зараде у висини једне четвртине, а ако издржава породицу у висини једне трећине месечне зараде коју је остварио за месец пре привременог удаљења.

Накнада зараде за време привременог удаљења са рада у смислу члана 110. овог закона, исплаћује се на терет органа који је наредио притвор.

Члан 112.

Удаљење из члана 109. овог закона може да траје најдуже три месеца у којем периоду је послодавац дужан да запосленог врати на рад или да му откаже уговор о раду, ако за то постоје оправдани разлози из члана 101. став 1. тач. 3) до 5) овог закона.

Члан 113.

Запосленом за време привременог удаљења са рада припада разлика између износа накнаде зараде примљене по основу члана 111. овог закона и пуног износа зараде остварене за месец пре привременог удаљења увећаног за просечан пораст зарада запослених код послодавца за време у коме му припада накнада, и то:

1) ако кривични поступак против њега буде обустављен правноснажном одлуком, или ако правноснажном одлуком буде ослобођен оптужбе, или је оптужба против њега одбијена, али не због ненадлежности;

2) ако запосленом не престане радни однос у смислу члана 101. став 1. тач. 3) до 5) овог закона.

7. Вишак запослених

Члан 114.

Послодавац који има у радном односу на неодређено време више од 50 запослених, а намерава да откаже уговор о раду за више од 10% од укупног броја запослених у току календарске године због технолошких, економских или организационих промена, дужан је да донесе програм решавања вишка запослених.

Програм из става 1. овог члана садржи податке о запосленима који представљају вишак, послове које обављају, квалификациону структуру, године старости, мере којима се стварају услови за њихово запошљавање и рок у коме ће дати отказ, а доноси се у сарадњи са организацијом надлежном за послове запошљавања.

Члан 115.

Послодавац је дужан да на предлог програма из члана 114. овог закона прибави мишљење репрезентативног синдиката.

Послодавац је дужан да узме у обзир мишљење и предлоге синдиката и да га обавести о свом ставу у року који не може бити дужи од три месеца.

Члан 116.

Програм решавања вишка запослених садржи предлог мера, и то нарочито: премештај на друге послове, рад код другог послодавца, преквалификацију или доквалификацију, скраћено радно време и друга права у складу са законом, општим актом или уговором о раду.

Члан 117.

У случају отказа уговора о раду у смислу члана 101. став 1. тачка 8) овог закона, послодавац је дужан да исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду, и то запосленом:

1) до 10 година проведених у радном односу - најмање у висини двоструког износа зараде;

2) од 10 до 20 година проведених у радном односу - најмање у висини троструког износа зараде;

3) од 20 до 30 година проведених у радном односу - најмање у висини четвороструког износа зараде;

4) преко 30 година проведених у радном односу - најмање у висини петоструког износа зараде. Зарадом у смислу става 1. овог члана, сматра се зарада коју је запослени остварио у складу са законом,

општим актом или уговором о раду за месец који претходи месецу у коме му престаје радни однос.

Члан 118.

Ако послодавац нема сопствених средстава, или му недостају средства за обезбеђивање права вишка запослених утврђених законом, користиће се средства која се за ту намену обезбеде у складу са законом или другим актом.

Члан 119.

Запослени коме послодавац после исплате отпремнине из члана 117. овог закона откаже уговор о раду због престанка потребе за његовим радом, остварује право на новчану накнаду и право на пензијско и инвалидско осигурање и здравствену заштиту, у складу са прописима о запошљавању.

X. ОСТВАРИВАЊЕ И ЗАШТИТА ПРАВА ЗАПОСЛЕНИХ

Члан 120.

О правима, обавезама и одговорностима из радног односа одлучује:

1) у правном лицу - директор или запослени кога он овласти;

2) код послодавца који нема статус правног лица - послодавац или лице које он овласти. Овлашћење из става 1. овог члана даје се у писменом облику.

Запосленом се у писменом облику доставља свако решење о остваривању права, обавеза и одговорности, са образложењем и поуком о правном леку.

1. Заштита појединачних права

Члан 121.

Општим актом или уговором о раду може се предвидети поступак споразумног решавања спорних питања између послодавца и запосленог.

Запослени и послодавац могу спорна питања да изнесу пред арбитражу.

Арбитража има непаран број чланова. У састав арбитраже улази подједнак број представника страна у спору и један арбитар кога стране у спору одреде споразумом из реда стручњака за област која је предмет спора.

Састав арбитраже и поступак пред арбитражом уређује се општим актом. Одлука арбитраже је коначна и обавезује послодавца и запосленог.

Члан 122.

Против одлуке којом је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени или синдикат ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом.

Рок за покретање спора је 15 дана од дана достављања одлуке, односно сазнање за повреду права.

Спор из става 1. овог члана правноснажно се окончава пред надлежним судом у року од шест месеци од дана покретања спора.

2. Рокови застарелости потраживања из радног односа

Члан 123.

Сва новчана потраживања из радног односа сматрају се оброчним давањима и застаревају у року од три године од дана настанка обавезе.

XI. ПОСЕБНЕ ОДРЕДБЕ

1. Привремени и повремени послови

Члан 124.

Послодавац може, за обављање послова из своје делатности који су по својој природи такви да не трају дуже од 180 радних дана у календарској години, са одређеним лицем да закључи уговор о обављању привремених и повремених послова.

Лице са којим је закључен уговор из става 1. овог члана има право на пензијско и инвалидско и здравствено осигурање, у складу са законом.

Обвезник уплате доприноса из става 2. овог члана је послодавац.

Ì

Види: Исправку - 73/2001-8.

Члан 125.

Послодавац може, за обављање привремених и повремених послова из члана 124. овог закона, да закључи уговор са лицем које је члан омладинске или студентске задруге.

Лице са којим је закључен уговор у смислу става 1. овог члана има право на осигурање за случај повреде на раду и професионалног обољења, у складу са законом.

2. Уговор о делу

Члан 126.

Послодавац може, са одређеним лицем, да закључи уговор о делу, ради обављања послова који су ван делатности послодавца, а који имају за предмет самосталну израду или оправку одређене ствари, самостално извршење одређеног физичког или интелектуалног посла.

Уговор из става 1. овог члана може да се закључи и за културно-уметничке послове са лицем које обавља културно-уметничку делатност.

3. Самозапошљавање

Физичко лице може самостално да обавља делатност личним радом.

Физичко лице може обављати самосталну делатност личним радом и на терену (аквизитерски послови, послови трговине и др).

Делатност из ст. 1. и 2. ово члана обавља се на начин и под условима прописаним посебним законом.

4. Радна књижица

Члан 128.

Запослени има радну књижицу, коју предаје послодавцу приликом заснивања радног односа. Радна књижица је јавна исправа.

Радну књижицу издаје надлежни орган општинске управе.

Послодавац је дужан да запосленом врати уредно попуњену радну књижицу на дан престанка радног односа.

У радну књижицу забрањено је уносити негативне податке о запосленом.

XII. САВЕТ И СИНДИКАТ ЗАПОСЛЕНИХ

Члан 129.

Запослени код послодавца који има више од 50 запослених могу образовати савет запослених, у складу са колективним уговором.

Члан 130.

Запосленим се јамчи слобода синдикалног удруживања и деловања.

Синдикати се оснивају ради заштите права и унапређивања професионалних и економских интереса њихових чланова.

Синдикат се оснива без одобрења, уз упис у регистар синдиката који води министарство надлежно за послове рада.

Синдикат се уписује у регистар у складу са законом и другим прописима.

XIII. КОЛЕКТИВНИ УГОВОРИ

1. Предмет и облик колективног уговора

Члан 131.

Колективним уговором, у складу са законом и другим прописом, уређују се права, обавезе и одговорности из радног односа, поступак закључивања колективног уговора, међусобни односи учесника колективног уговора и друга питања од значаја за запосленог и послодавца.

Колективни уговор закључује се у писменом облику.

2. Врсте колективних уговора

Члан 132.

Колективни уговор може да се закључи као општи, посебни и појединачни.

Члан 133.

Општи колективни уговор и посебан колективни уговор за одређену грану, групу, подгрупу или делатност закључује се за територију Републике Србије.

Члан 134.

Посебан колективни уговор закључује се за територију јединице територијалне аутономије или локалне самоуправе.

Члан 135.

Појединачни колективни уговор закључује се код послодавца.

3. Учесници у закључивању колективног уговора

Члан 136.

Колективни уговор закључују послодавац или репрезентативно удружење послодаваца и репрезентативни синдикат.

Учесници у закључивању колективног уговора дужни су да преговарају.

Ако се у току преговора из става 2. овог члана не постигне споразум за закључивање колективног уговора, учесници су дужни да образују арбитражу за решавање спорних питања.

Xxxxxxxxx из става 3. овог члана образује се најкасније у року од 30 дана од дана започињања преговора за закључивање колективног уговора.

Састав, начин рада и дејство одлуке арбитраже из става 3. овог члана споразумно утврђују учесници у закључивању колективног уговора.

Члан 137.

Репрезентативност синдиката, у смислу овог закона, одређује се:

1) уписом у регистар, у складу са законом и другим прописом;

2) према броју чланова на основу приступница.

Члан 138.

Репрезентативним синдикатом за закључивање колективног уговора код послодавца сматра се синдикат у који је учлањено најмање 15% запослених код послодавца.

Репрезентативним синдикатом за закључивање колективног уговора на нивоу Републике, односно јединице територијалне аутономије или локалне самоуправе сматра се синдикат у који је учлањено најмање 10% запослених у грани или делатности за коју се закључује колективни уговор, односно укупног броја запослених за закључивање колективног уговора који се односи на све запослене на територији одређене територијалне јединице.

Члан 139.

Репрезентативним удружењем послодаваца, у смислу овог закона, сматра се удружење послодаваца у које је учлањено најмање 10% послодаваца у грани или делатности за коју се закључује колективни уговор, односно укупног броја послодаваца на територији одређене територијалне јединице.

Члан 140.

Ако ниједан од синдиката не испуњава услове репрезентативности у смислу чл. 137. и 138. овог закона, односно удружење послодаваца из члана 139. овог закона, синдикати, односно послодавци могу закључити споразум о удруживању ради учествовања у закључивању колективног уговора.

Члан 141.

У случају спора о репрезентативности синдиката, односно удружења послодаваца у смислу чл. 137. до

139. овог закона, одлучује суд, у складу са законом, у року од осам дана.

Члан 142.

Општи колективни уговор закључују репрезентативно удружење послодаваца и репрезентативни синдикат за територију Републике.

Члан 143.

Посебан колективни уговор за грану, групацију, односно делатност закључује репрезентативни синдикат и репрезентативно удружење послодаваца.

Посебан колективни уговор за територију јединице територије аутономије и локалне самоуправе закључују репрезентативно удружење послодаваца и репрезентативни синдикат.

Члан 144.

Посебан колективни уговор за јавна предузећа и јавне службе закључује оснивач или орган кога он овласти и репрезентативни синдикат.

Посебан колективни уговор за лица која самостално обављају делатност у области уметности или културе (самостални уметници) закључују репрезентативни синдикат и репрезентативно удружење послодаваца.

Члан 145.

Појединачни колективни уговор закључују репрезентативни синдикат код послодавца и директор.

Ако у закључивању колективног уговора из става 1. овог члана учествује више репрезентативних синдиката образује се одбор за преговоре.

Чланове одбора из става 2. овог члана одређују репрезентативни синдикати.

У поступку преговарања ради закључивања колективног уговора из става 1. овог члана репрезентативни синдикат је дужан да оствари сарадњу са синдикатом у који је учлањено најмање 10% запослених код послодавца, ради изражавања интереса запослених који су учлањени у тај синдикат.

Члан 146.

Појединачни колективни уговор за јавна предузећа и јавне службе закључује оснивач или орган који он овласти, репрезентативни синдикат код послодавца и директор.

4. Овлашћење за преговарање и закључивање колективних уговора

Члан 147.

Ако у закључивању колективног уговора за територију Републике, односно јединице територијалне аутономије или локалне самоуправе учествује више репрезентативних синдиката, односно више репрезентативних удружења послодаваца, образује се одбор за преговоре.

Чланове одбора из става 1. овог члана одређују репрезентативни синдикати, односно репрезентативна удружења послодаваца.

Члан 148.

Представници синдиката и удружења послодаваца који учествују у преговарању за закључивање колективног уговора и закључују колективни уговор, морају да имају овлашћење својих органа.

5. Примена колективних уговора

Члан 149.

Колективни уговор се непосредно примењује и обавезује све послодавце који су у време закључивања колективног уговора чланови удружења послодаваца - учесника колективног уговора.

Колективни уговор обавезује и послодавце који су накнадно постали чланови удружења послодаваца -

учесника колективног уговора, од дана приступања удружењу послодаваца.

Министар надлежан за послове рада може, ако постоји оправдани интерес, ради остваривања економске и социјалне политике у Републици, да одлучи да се колективни уговор или поједине његове одредбе примењују и на послодавце који нису учествовали у закључивању колективног уговора или нису накнадно приступили.

При доношењу одлуке из става 3. овог члана министар ће затражити мишљење од потписника колективног уговора чија се примена проширује.

Одлука из става 3. овог члана објављује се у "Службеном гласнику Републике Србије".

Члан 150.

Појединачни колективни уговор обавезује и запослене код послодавца који нису чланови синдиката, потписника колективног уговора.

6. Важење и отказ колективног уговора

Члан 151.

Колективни уговор може да се закључи на неодређено или одређено време.

Члан 152.

Колективни уговор престаје да важи истеком времена на које је закључен.

Важење колективног уговора може се продужити споразумом учесника, који се закључује најкасније

30 дана пре истека важења колективног уговора.

Важење колективног уговора закљученог на неодређено време може престати споразумом свих учесника или отказом, на начин утврђен тим уговором.

У случају отказа, колективни уговор се примењује најдуже шест месеци од дана подношења отказа, ако законом није друкчије одређено, с тим што су учесници дужни да поступак преговарања започну најкасније у року од 15 дана од дана подношења отказа.

По истеку рока из става 4. овог члана, колективни уговор престаје да важи, ако се учесници колективног уговора друкчије не споразумеју.

7. Решавање спорова

Члан 153.

Ако настане спор у поступку закључивања, односно измена и допуна колективног уговора, спор се решава мирним путем.

Спорна питања у примени колективних уговора решава арбитража коју образују учесници колективног уговора, у року од 15 дана од дана настанка спора.

Одлука арбитраже о спорном питању обавезује учеснике.

Састав и начин рада арбитраже уређује се колективним уговором.

Члан 154.

Учесници у закључивању колективног уговора могу пред надлежним судом да остваре заштиту права утврђених колективним уговором.

8. Регистрација колективних уговора

Члан 155.

Општи колективни уговор и посебан колективни уговор, као и њихове измене, односно допуне региструју се код министарства надлежног за послове рада.

9. Објављивање колективног уговора

Члан 156.

Колективни уговор закључен за територију Републике Србије, јединице територијалне аутономије и локалне самоуправе објављује се у "Службеном гласнику Републике Србије".

Начин објављивања других колективних уговора утврђује се тим колективним уговорима.

XIV. НАДЗОР

Члан 157.

Надзор над применом овог закона, других прописа о радним односима, општих аката и уговора о раду, којима се уређују права, обавезе и одговорности запослених врши инспекција рада.

Члан 158.

У вршењу инспекцијског надзора, инспектор рада је овлашћен да решењем наложи послодавцу да у одређеном року отклони утврђене повреде закона, општег акта и уговора о раду.

Послодавац је дужан да, најкасније у року од 15 дана од дана достављања решења из става 1. овог члана, обавести инспекцију рада о извршењу решења.

Члан 159.

Инспектор рада забраниће обављање делатности послодавцу:

1) ако са запосленим није закључио уговор о раду или други уговор у смислу овог закона (члан 16. и чл. 124. до 126);

2) ако није поднео пријаву на обавезно социјално осигурање;

3) ако није исплатио зараду, односно минималну зараду, а располагао је средствима за исплату на рачуну (чл. 81. и 84);

4) ако није исплатио зараду у новцу, осим у случају из члана 31. овог закона.

Забрана обављања делатности из става 1. овог члана траје до отклањања неправилности.

Члан 160.

Организација надлежна за послове платног промета дужна је да, најкасније до краја текућег месеца, обавести надлежног инспектора рада о послодавцима који нису извршили исплату зараде, односно минималне зараде за претходни месец.

Обавештење из става 1. овог члана доставља се инспектору рада према седишту послодавца.

Члан 161.

Инспектор рада поднеће захтев за покретање прекршајног поступка ако нађе да је послодавац, односно директор, повредом закона или других прописа којима се уређују радни односи, извршио прекршај.

Члан 162.

Ако инспектор рада нађе да је одлуком послодавца очигледно повређено право запосленог, на захтев запосленог одложиће својим решењем извршење те одлуке, ако је запослени повео радни спор - до доношења правноснажне одлуке суда.

Против коначног решења инспекције рада из става 1. овог члана не може да се покрене управни спор.

Члан 163.

Жалба нарешење из чл. 159. и 162. овог закона не одлаже извршење решења.

XV. КАЗНЕНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 164.

Новчаном казном од 100.000 до 200.000 динара казниће се за прекршај послодавац са својством правног лица:

1) ако не организује рад на начин којим се обезбеђује заштита живота и здравља запослених (члан 64.

став 2);

2) ако не обезбеди посебну заштиту запосленом млађем од 18 година и запосленој жени, заштиту материнства, као и права по основу неге детета у складу са одредбама овог закона (чл. 67. до 75);

3) ако запосленом не исплати накнаду зараде и накнаду трошкова (чл. 85. до 89);

4) ако запосленом откаже уговор о раду супротно одредбама овог закона (члан 101);

5) ако до дана престанка радног односа запосленом не изврши исплату свих доспелих зарада и других примања (члан 106);

6) ако донесе одлуку о удаљењу запосленог супротно одредбама овог закона (чл. 109. и 110);

7) ако не поступи по решењу инспектора рада у складу са одредбама овог закона (чл. 158, 159. и 162);

8) ако спречава инспектора рада у вршењу инспекцијског надзора, односно на други начин онемогућава вршење инспекцијског надзора.

Новчаном казном од 50.000 до 100.000 динара за прекршај из става 1. овог члана казниће се послодавац који је приватни предузетник.

Новчаном казном од 7.000 до 10.000 динара казниће се за прекршај из става 1. овог члана и директор, односно друго одговорно лице код послодавца.

Члан 165.

Новчаном казном од 50.000 до 100.000 динара казниће се за прекршај послодавац са својством правног лица:

1) ако позове на одговорност представника запослених који поступа у складу са законом и колективним уговором (члан 10);

2) ако запосленом одреди прековремени рад супротно одредбама овог закона (члан 37);

3) ако запосленом ускрати право на годишњи одмор (чл. 53. и 55);

4) ако запосленом који је остварио право на мировање радног односа ускрати право да се врати на рад

(члан 63);

5) ако запосленом не обезбеди обављање послова према преосталој радној способности, односно другог одговарајућег посла (члан 78).

Новчаном казном од 10.000 до 50.000 динара за прекршај из става 1. овог члана казниће се послодавац који је приватни предузетник.

Новчаном казном од 5.000 до 7.000 динара казниће се за прекршај из става 1. овог члана и директор, односно друго одговорно лице код послодавца.

Члан 166.

Новчаном казном од 10.000 динара казниће се на лицу места послодавац са својством правног лица и послодавац који је приватни предузетник:

1) ако не обезбеди време за одмор у току дневног рада, дневни и недељни одмор (чл. 48. до 51);

2) ако запосленом не достави обрачун зараде (члан 91);

3) ако запосленом не исплати, односно исплати новчану накнаду супротно члану 107. овог закона;

4) ако запосленом ускрати право на отпремнину (члан 117);

5) ако запосленом не врати уредно попуњену xxxxx xxxxxxx (члан 128).

Новчаном казном од 1.000 динара за прекршај из става 1. овог члана, казниће се и директор, односно друго одговорно лице код послодавца.

Новчану казну из ст. 1. и 2. овог члана наплаћује инспектор рада на лицу места.

XVI. ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 167.

Запослени који су до дана ступања на снагу овог закона засновали радни однос уговором о раду у складу са прописима који су били на снази до дана ступања на снагу овог закона, нису у обавези да поново заснују радни однос закључивањем новог уговора о раду.

Члан 168.

Запослени који на дан ступања на снагу овог закона није у целини искористио годишњи одмор за 2001. годину, има право да годишњи одмор за ту годину користи по прописима који су били на снази до дана ступања на снагу овог закона.

Члан 169.

Запослени који на дан ступања на снагу овог закона користи плаћено, односно неплаћено одсуство, као и запослени који је остварио право на мировање радног односа има право да одсуствује са рада по прописима који су били на снази до дана ступања на снагу овог закона.

Запослени који у смислу става 1. овог члана користи неплаћено одсуство, право на здравствено осигурање остварује у складу са прописима о здравственом осигурању.

Члан 170.

Запослена жена, отац детета, усвојитељ или старатељ, који на дан ступања на снагу овог закона користе породиљско одсуство утврђено по прописима који су важили до дана ступања на снагу овог закона, имају право да то одсуство наставе да користе по прописима који су били на снази до дана ступања на снагу овог закона.

Лица из става 1. овог члана која на дан ступања на снагу овог закона одсуствују са рада или раде са половином пуног радног времена у смислу члана 81. Закона о радним односима ("Службени гласник РС", бр. 55/96 и 28/2001), имају право да одсуствују са рада, односно раде са половином пуног радног времена до истека рока за које им је то право утврђено налазом надлежног здравственог органа.

Усвојилац детета млађег од пет година живота, који је право на одсуство са рада остварио у смислу члана 84. Закона о радним односима, има право да одсуствује са рада до истека рока за које му је то право признато.

Члан 171.

Запослени који је на дан ступања на снагу овог закона привремено спречен за рад због болести, има право на накнаду зараде за време и у висини утврђеној прописима који су били на снази до дана ступања на снагу овог закона.

Члан 172.

Дисциплински поступак који није правноснажно окончан до дана ступања на снагу овог закона, окончаће се по прописима који су били на снази до дана ступања на снагу овог закона.

Члан 173.

Запослени коме је коначном одлуком надлежног органа, по основу престанка потребе за његовим радом, утврђено право на основу прописа који су важили до дана ступања на снагу овог закона, наставља да користи то право према тим прописима.

Члан 174.

Запослени који на дан ступања на снагу овог закона користи право на отказни рок, има право да остане на раду до истека отказног рока утврђеног по прописима који су били на снази до дана ступања на снагу овог закона.

Члан 175.

Одредбе чл. 137. до 141. овог закона примењују се до доношења посебних прописа.

Члан 176.

Одредбе колективног уговора који је на снази, на дан ступања на снагу овог закона, а које нису у супротности са овим законом, остају на снази до закључивања колективног уговора у складу са овим законом.

Члан 177.

Овлашћује се министар надлежан за послове рада да донесе подзаконска акта којима ће прописати:

1) начин и поступак регистровања уговора о раду за обављање послова ван просторија послодавца и послова кућног помоћног особља (члан 32);

2) садржину радне књижице, начин уношења података у радну књижицу и начин вођења регистра о издатим радним књижицама (члан 128);

3) начин уписа у регистар синдиката (члан 130. став 4);

4) начин и поступак регистровања колективних уговора (члан 155).

Члан 178.

Овлашћује се министар надлежан за послове друштвене бриге о деци да донесе подзаконски акт којим ће се ближе одредити услови, поступак и начин остваривања права на одсуство са рада ради посебне неге детета (члан 71).

Овлашћује се министар надлежан за послове рада и министар надлежан за послове здравља да споразумно донесу подзаконски акт којим ће прописати начин издавања и садржај потврде о наступању привремене спречености за рад у смислу прописа о здравственом осигурању (члан 80).

Члан 179.

До доношења подзаконских аката из члана 177. овог закона, остају на снази:

1) Правилник о упису синдикалних организација у регистар ("Службени гласник РС", бр. 6/97, 33/97, 49/2000 и 18/2001);

2) Правилник о радној књижици ("Службени гласник РС", број 17/97);

3) Правилник о регистрацији колективних уговора ("Службени гласник РС", број 22/97).

Члан 180.

Даном ступања на снагу овог закона престаје да важи:

1) Закон о радним односима ("Службени гласник РС", бр. 55/96 и 28/2001);

2) Правилник о ближим елементима уговора о раду ("Службени гласник РС", број 10/97);

3) Правилник о арбитражи за радне спорове ("Службени гласник РС", број 2/97);

4) Правилник о критеријумима за утврђивање неопходне појачане мајчине неге детета до три године живота ("Службени гласник РС", бр. 23/92 и 1/93);

5) Уредба о утврђивању сеоских насеља на територији града Београда ("Службени гласник РС", број

3/97);

6) Правилник о садржини обрасца за обрачун минималне зараде ("Службени гласник РС", број

31/2001);

7) Правилник о обрасцу за обрачун и исплату зарада и других примања запослених ("Службени гласник РС", број 31/2001).

Члан 181.

Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије".