Sanja Maksimović* Danijela Despotović**
▇▇▇▇▇ ▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇* ▇▇▇▇▇▇▇▇ ▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇**
UDK: 349.22
BIBLID: 0352-3713 (2016); 33, (7-9): 32–43
UGOVOR O DELU U RIMSKOM PRAVU
REZIME: Ugovor o ▇▇▇▇ ▇▇ postojao ▇▇▇ u rimskom pravu i vodi poreklo iz ugovora locatio conductio operis . To je ugovor kojim se jedna strana conductor – obavezivala da izvrši neki konkretan posao, kao što je prav- ljenje cipela, prevoz vina i sl., a druga strana locator se obavezivala da za to plati određenu naknadu. Ono što je veoma zanimljivo jeste to što je ▇▇▇ u rimskom pravu pravljena razlika između običnih poslova i onih poslova za koje je trebalo posebno obrazovanje. Naime, u rimskom pravu, poslovi koji su iziskivali ▇▇▇▇ znanje, a koje su posedovali posebno učeni ljudi (učitelji, advokati), nisu bili predmet locatio condutio operis nego manda- ▇▇▇▇ ▇▇▇▇ je bio dobročini, odnosno besplatni ugovor. U ovom ▇▇▇▇ ▇▇ biti analizirano poreklo ugovora o delu u rimskom pravu, jer ono predstavlja osnov i temelj današnjih evropskih pravnih sistema, a pored toga je i najra- zvijeniji i najzaokruženiji pravni sistem starog veka.
Ključne reči: poreklo ugovora o delu, locatio conductio, location conduc- tio rei, locatio conductio operarum, locatio conductio operis faciendi
1. Uvod
Iako ▇▇ ▇▇▇▇▇▇ država prestala da postoji pre više od 1500 ▇▇▇▇▇▇, rim- sko pravo3 se i dalje proučava. Naime, ono predstavlja deo nasleđa iz antike i veoma je raznovrsno i bogato. I pored toga, ima mišljenja da ▇▇ ▇▇▇ da- nas nepotrebno. Međutim, na primeru rimske države, s obzirom na to da ▇▇ ▇▇▇▇ velika i dugovečna, može se uočiti kako nastaje jedan pravni i politički
* Msr. doktorand i asistent na Pravnom fakulitetu za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu, e-mail: ▇▇▇▇▇.▇▇▇@▇▇▇▇▇.▇▇▇
** doc. dr, dekan Pravnog fakulteta, Slobomir P Univerziteta, Republika Srpska
3 Pod pojmom rimsko pravo (ius Romanorum, ius romanum) označava se pravni poredak koji je bio na snazi u rimskoj državi, tj. počeo od legendarnog osnivanja Rima (754. ili 753. g. p. n. e.), pa sve do smrti istočnorimskog cara ▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇ (565. g. n. e.).
UGOVOR O DELU U RIMSKOM PRAVU
poredak, kojim se mehanizmima pravo prilagođava životu, kao i odnos prava i privrede. Rimsko pravo je mnoštvo složenih međuljudskih odnosa do kakvih se dolazi prilikom vršenja nekog organizovanog rada, regulisalo kroz neko- liko ugovora, od kojih centralno mesto zauzima locatio conductio4. Važno je istaći da su se pod ovim ugovorom u rimskom pravu podrazumevala zapravo tri kontrakta: ugovor o zakupu stvari (locatio conductio rei), ugovor o najmu radne snage (locatio conductio operarum) i ugovor o delu (locatio conductio operis faciendi). Mnogi rimskopravni kontrakti kao što su emptio – vendi- tio (kupoprodaja), mutuum (zajam) ili societas (ortakluk) u današnjim pravi- ma imaju analogne ugovore, što u velikoj meri olakšava njihovo izučavanje. Međutim, to nije uvek slučaj jer, na primer, ugovor o delu u rimsko doba nije postojao kao zaseban ugovor, nego ▇▇▇ ▇▇▇ znatno šireg kontrakta locatio conductio. Rimljani su ovim imenom nazivali tri kontrakta ▇▇▇▇▇▇ ▇▇ zajed- nička karakteristika u tome što jedna stranka (locator) stavlja na raspolaganje stvar ili radnu snagu drugoj stranci (conductor), a ona je uzima i koristi uz novčanu naknadu.
2. Locatio conduction
U literaturi se ▇▇▇▇▇▇▇ conductio obično definiše kao „konsenzualni kon- trakt kojim se jedna strana obavezuje da će drugoj strani predati na privre- meno korišćenje određenu stvar, staviti na raspolaganje svoju radnu snagu ili izvršiti neko delo, a ova će za to platiti ugovorenu naknadu”.5 Iz iznetog proizilazi da je reč o kontraktu koji ima više oblika, što znači da su se u rim- skom pravu pod jednim pojmom, po današnjem shvatanju, podrazumevala tri posebna ugovorna odnosa – ugovor o zakupu stvari (locatio conduction rei), ugovor o najmu radne snage (locatio conductio operarum) i ugovor o delu (locatio conductio operis faciendi).6 Zajedničke karakteristike navedenih ugovora su brojne: svi su bilateralni, konsenzualni i teretni ugovori bonae- fidei, koji su se štitili istim tužbama. Međutim, ono što je važno jeste da je
4 Može se reći da navedeni kontrakt nema analogni ugovor u modernom pravu, te ga je nemoguće adekvatno prevesti na srpski jezik. ▇▇▇▇▇ ▇▇ ▇▇ ▇ ▇▇▇▇ navoditi isključivo u izvornom obliku, kao i ostali kontrakti.
5 ▇▇▇▇▇▇▇▇, ▇. (2012). Rimsko privatno pravo. Beograd, Pravni fakultet, str. 384.
6 U literaturi se veoma često ovaj ugovor označava i samo kao locatio conductio operis. Navedeno prema: Günal, N (2004). AnExample Of Consensual Contracts: Locatio Conductio Rei. Ankara Law Review, vol. 1, br. 2, str. 201–211.
njihova ekonomska suština bitno različita, što se vidi iz „prividne” zamene subjekata. Kod locatio conductio rei zakupac je konduktor (conductor) – od lokatora (locator) je za određenu sumu novca zakupljivao stvar (res), a kod locatio conductio operarum poslodavac je konduktor, kome locator vrši neki rad (po pravilu fizički – operae). U navedenom slučaju se može reći da ▇▇ ▇▇- ▇▇▇▇▇ „spojnica“ ova dva ugovora rimsko shvatanje rada za drugoga7, po ko- jem ▇▇▇ rad predstavlja stvar. Kauzu posla predstavlja dobijanje novca (mer- ces) za davanje stvari, tj. rada na određeno vreme. ▇▇▇▇▇▇▇ conductio operis faciendi jeste ugovor kod kojeg kondukto rvrši rad. Preciznije, ▇▇▇▇▇ ▇▇▇▇▇ da uradi (opus) po nalogu lokatora. ▇▇▇▇▇, ako se akcenat stavi na ekonomsku suštinu, a to je „ko vrši kakav rad ili daje stvar u zakup za novac”, ▇▇▇▇ ▇▇ inverzija očita, što je prikazano u Tabeli 1.8
Tabela 1. Locatio conductio– tri ugovorna odnosa
locatio conductio | Locator | conductor |
- rei | Zakupodavac | Zakupac |
- operarum | najamni radnik | Poslodavac |
- operis faciendi | Naručilac | izvođač dela |
Izvor: ▇▇▇▇▇▇▇▇, ▇. (2014). str. 247.
Kontrakt locatio conductio dobio je ime ▇▇ ▇▇▇▇▇▇▇ locare koji znači smestiti stvar na neko mesto ili kod nekoga, izložiti je negde; i ▇▇▇▇▇▇▇ con- ducere koji znači uzeti sa sobom, poneti, koristiti.9 Kao što se iz navedenog može zaključiti akcenat je na davanju stvari tj. rada, a kod locatio conductio operis faciendi, lokator obavlja određenu aktivnost – on je predao neku stvar, a pored toga daje i novac.10 Relevantno je naglasiti da u literaturi praktično postoji konsenzus da distinkcija između navedene tri vrste locatio conduc- tio ne predstavlja delo rimskih pravnika, nego pandektista. S jedne strane,
7 O shvatanju rada kod Rimljana ▇▇▇▇ više reči u daljem tekstu.
8 ▇▇▇▇▇▇▇▇, ▇. (2014). Struktura i posebne vrste Locatio conductio operis faciendi. Strani pravni život, br. 3, str. 247.
9 ▇▇▇▇▇▇▇▇▇, ▇. (1983). Rimsko privatno pravo. Beograd, Savremena administracija, str. 264.
10 ▇▇▇▇▇▇▇▇, ▇. (2014). Struktura i posebne vrste Locatio conductio operis faciendi. Strani pravni život, br. 3, str. 247.
UGOVOR O DELU U RIMSKOM PRAVU
istraživači zastupaju stav da je locatio conductio jedinstven ugovor,11 dok su ▇▇ ▇▇▇▇▇ ▇▇▇▇▇▇ zastupljeni stavovi da je ovaj ugovor raščlanjen na tri tipa.12 Posmatrajući sa istorijskog aspekta, locatio conductio je poznat od najstarijih vremena i od Zakonika XII tablica se može zaključiti da je u to doba postojao običaj davanja u ▇▇▇▇▇ ▇▇▇▇▇▇ i stoke. Kasnije se razvio i zakup zemljišta, a u većim naseljima, naročito u Rimu, počele su se graditi i stambene zgrade koje su ▇▇▇ ▇▇▇▇▇▇ (domus), ili ▇▇▇ češće, po pojedinim delovima (insulae, coena- cula) izdavane u najam stanarima. Ugovaralo se i izvršenje nekog dela (opus). Zbog postojanja velikih imanja (latifundia), kod pojedinih sezonskih poslova koji su zahtevali veći broj radnika kako bi se posao uradio za kraće vreme, počela se uzimati u ▇▇▇▇▇ ▇▇▇▇▇ snaga slobodnih siromašnih seljaka ili tuđih robova. Na ▇▇▇ ▇▇▇▇▇ su se ▇▇▇ u klasično doba, u manjoj ili većoj meri, pojavi- la sva tri oblika najamnih ugovora, iako je njihovo pravno diferenciranje teklo veoma sporo.13 Sumirajući navedeno dolazi se do zaključka da se precizna i potpuna slika ne može dobiti analiziranjem jedinstvenog locatio conductio, te ▇▇ ▇ ▇▇▇▇ ovaj ugovor biti posmatran sa aspekta triparticije (trojne podele), jer uz opšte navedene zajedničke karakteristike locatio conductio ima i neke specifične crte za svaki pojedini tip ovog ugovora i o njima će biti više reči u tekstu koji sledi.
2.1. Locatio conductio rei
▇▇▇▇▇▇▇ conductio rei (zakup stvari) jeste konsenzualni kontrakt u ko- jem se jedna strana – zakupodavac (locator) obavezuje ▇▇ ▇▇▇▇▇ određenu stvar radi upotrebe i uživanja, a druga strana – zakupac (conductor) da za- uzvrat isplati određenu sumu novca.14 Bitni elementi zakupa jesu predmet i cena (zakupnina). Predmet ▇▇▇▇▇ ▇ ▇▇▇▇ slučaju može biti svaka nepotrošna
11 Diskusiju na ovu temu započeo je Aranđo-▇▇▇▇, a ▇▇▇▇ ▇▇▇▇ zastupali su i ▇▇▇ ▇▇▇▇▇▇▇▇, ▇▇▇▇▇▇▇ ▇▇▇▇▇▇, Vičete Karoči i mnogi drugi.
12 S druge strane, diskusija o strukturi locatio conductio proizvela je drugu struju, koja odobra- va triparticiju. Zastupnici ove teze jesu: ▇▇▇▇▇, ▇▇▇▇▇ Mali, Alzor, ▇▇▇▇▇▇ itd. Navedeno prema: ▇▇▇▇▇▇▇▇ ▇▇▇▇▇▇▇, D. (2004). Ugovor o delu u rimskom pravu. Istočno Sarajevo, Pravni fakultet Univerziteta u Istočnom Sarajevu, str. 8–10.
13 Romac, A. (1981). Rimsko pravo. Zagreb, Pravni fakultet, str. 314.
14 Horvat navodi da su najam i zakup rezultat imovinske diferencijacije i klasne eksploatacije. Siromašni najamnici, a naročito seljaci bezemljaši na ▇▇▇ ▇▇▇▇▇ postaju sve više zavisni od veliko- posednika koji ih eksploatišu ubiranjem rente. Ta ekonomska zavisnost kod zakupa (colonus) pos- pešuje u carsko doba i stvaranje pravno zavisnog zemljoradničkog stanovništva u obliku kolonata. Navedeno prema: Horvat, M. (1977). Rimsko pravo. Zagreb, Školska knjiga, str. 278.
stvar, nepokretna i pokretna, ali i neka prava, kao što su pravo uživanja,15 emfiteuza16 i superficies17, ali uvek moraju biti nepotrošne, zato što je zaku- pac obavezan da ▇▇ ▇▇▇▇▇ nakon korišćenja. Potrošne stvari mogu biti predmet zakupa, ali samo u slučaju ako su date radi izlaganja. Pošto se ovaj kontrakt ne zaključuje radi prenosa nego radi korišćenja stvari, predmet zakupa mogu biti i tuđe stvari, pa i neke stvari koje ne mogu biti predmet kupoprodaje, kao na primer dobra dobijena u miraz.18 Zakupac je obavezan ▇▇ ▇▇▇▇▇ zakupni- nu (merces), koja ▇▇ ▇▇▇▇▇▇ biti ozbiljna, određena i novčana. Ukoliko bi se ugovaralo davanje plodova ili neki rad, prema klasičnom pravu, to bi pre bio bezimeni kontrakt, a ▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇ pravo je dopuštalo i naturalne zakupnine.19 Zakupac u upotrebi stvari treba da pokaže pažnju dobrog domaćina, što znači da odgovara za culpa levis in abstracto, iako stranke mogu i drugačije ugovo- riti.20 Zakupac je bio ▇▇▇▇▇ ▇▇ ▇▇▇▇▇ cenu samo ako je stvar mogao da koristi. Stoga, ukoliko krivicom lokatora ili slučajnom propašću stvar nije mogao ko- ristiti nije bio ▇▇▇▇▇ ni ▇▇ ▇▇▇▇▇ odgovarajući deo zakupnine, a ako je u pitanju zemljište za obrađivanje mogao je tražiti odgovarajuće smanjenje zakupnine ukoliko je, na primer, žetva bila ▇▇▇▇▇. Na osnovu navedenog, zaključuje se da ▇▇ ▇▇▇▇▇ princip periculum est locatoris, tj. da sve rizike, pa i rizik za neuspeh žetve usled nepovoljnih prirodnih uslova, snosi lokator. Lokator ▇▇ ▇▇▇▇▇ da omogući da konduktor koristi stvar u ugovorenim granicama i u ▇▇▇ cilju ▇▇ ▇▇▇▇▇ da mu ▇▇▇▇▇ predmet zakupa u detenciju, ali i da ga održava u upo- trebljivom stanju, tj. da vrši popravke, plaća porez i sl. Lokator ▇▇ ▇▇▇▇▇ da nadoknadi zakupcu štetu ▇▇▇▇ ▇▇ pretrpeo ukoliko je predmet imao mane koje su umanjile mogućnost njegovog korišćenja. U ▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇ pravu lokator je odgovarao, iako je stvar imala nedostatke za koje on nije znao. Naime, stvar data u zakup nije morala biti u svojini lokatora, ali se smatralo da je on ispunio svoju obavezu, iako je zakupcu predao tuđu stvar. U ▇▇▇ slučaju lokator ▇▇ ▇▇▇▇▇ da brani zakupca od svih uznemiravanja prilikom korišćenja
15 Uzufruktuar (lat. usufructuarius – uživalac tuđe svojine) može prepustiti u najam izvršavanje svog prava uživanja, ali svoje pravo uživanja ne može preneti na drugog jer ▇▇ ▇▇▇ vezano za nje- govu ličnost.
16 Pod ovim terminom u rimskom pravu se podrazumeva vrsta naslednog zakupa po kojem neko ima pravo potpunog uživanja zakupljenog zemljišta, pa čak i da ga otuđi i ostavi drugom u nasleđe. 17 Navedeni termin odnosi se na sve stvari koje se nalaze na površini zemlje, a najčešće na zgrade.
18 ▇▇▇▇▇▇▇▇, ▇. (2003). Rimsko pravo. Novi Sad, Pravni fakultet, str. 308.
19 Ugovori o zakupu stvari pri ▇▇▇▇▇▇ ▇▇ zakupnina određivana u naturi nazivali su se coloniapar- tiaria. Pri takvim ugovorima postojala je obaveza zakupca da obrađuje zakupno dobro. Navedeno prema: Puhar, I. (1970). Rimsko pravo: ekonomsko-društveni odnosi: političko uređenje: izvori prava. Beograd, Naučna knjiga, str. 419.
20 ▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇, ▇. (1986). Rimsko pravo. Beograd, Službeni list SFRJ, str. 264.
UGOVOR O DELU U RIMSKOM PRAVU
stvari, a zakupac, pošto ▇▇ ▇▇▇▇ detentor, nema nikakvu stvarnopravnu zašti- tu, nego samo obligacionu. Iz tog razloga, ukoliko mu neko oduzme stvar ili ga uznemirava u korišćenju, ne može ga on tužiti, nego se samo može obratiti lokatoru i tražiti od njega zaštitu i eventualnu naknadu štete.21 Što ▇▇ ▇▇▇▇ tra- janja ugovora, po rimskom klasičnom pravu, mogao je biti sklopljen zauvek (locatio in perpetum), što je značilo da se, ukoliko ne nastupe određene ▇▇▇▇- ▇▇▇▇▇ ili postupci najmoprimca, ustupljena stvar nije mogla bez odgovornosti za naknadu štete oduzeti ni najmoprimcu ni njegovom nasledniku. Takođe, ugovor je mogao biti sklopljen i bez određenog ▇▇▇▇, ▇▇. na neodređeno vreme i u ▇▇▇ slučaju i jedna i druga stranka je mogla jednostrano od njega odstupiti i to bez otkaznih rokova, koje rimsko pravo nije poznavalo. Konačno, ugovor je mogao biti sklopljen i na određen vremenski period, tj. do isteka roka (loca- tio od certum tempus), obično na pet ▇▇▇▇▇▇ (lustrum), naročito ▇▇▇▇ ▇▇ bio u pitanju zakup zemljišta.22 Kontrakt locatio conductio rei imao je veliki značaj za razvitak ustanove kolonata. ▇▇▇▇▇, ▇▇▇ u početku principata osećale su se teškoće prilikom pronalaženja radne snage koja bi obrađivala imanja, kako u Italiji tako i izvan nje.23
2.2. Locatio conductio operarum
▇▇▇▇▇▇▇ conductio operarum predstavlja kontrakt kojim se jedna stranka obavezuje da će drugoj stranci staviti na raspolaganje svoju radnu snagu za određeno vreme, a ona se obavezuje da za to plati određenu cenu. Pošto ovde radnik „plasira” svoju radnu snagu, on je lokator,a poslodavac koji koristi radnu snagu radnika jeste konduktor.24 Predmet ugovora jeste operae(rad). Ovaj oblik ▇▇▇▇▇, gde ▇▇▇▇▇▇▇▇ ▇▇▇▇▇ daje svoju radnu snagu za novac, nije bio mnogo razvijen u Rimu.
Naime, ovaj kontrakt koji je preteča modernog ugovora o radu, u Rimu nije imao veliki značaj zbog korišćenja rada robova i kolona, kao i zbog toga što je rimskim građanima bilo ispod časti da stupaju u najamni odnos. Ipak, sirotinja koja nije mogla ▇▇ ▇▇▇▇, ▇▇▇ od ranih vekova rimske istorije prodaje svoju radnu snagu. Važno je naglasiti da nije ni svaki rad bio predmet ovog ugovora. Tako na primer, visokokvalifikovani poslovi, kao što su poslovi le- kara, učitelja, umetnika itd., obavljani su u formi prijateljske usluge, formalno
▇▇ ▇▇▇▇▇▇▇▇▇, ▇. (1983). Rimsko privatno pravo. Beograd, Savremena administracija, str. 266.
22 Günal, N. (2004). An Example of Consensual Contracts: Locatio Conductio Rei. Ankara Law
Review, vol. 1, br. 2, str. 210.
23 Romac, A. (1981). Rimsko pravo. Zagreb, Pravni fakultet, str. 316.
24 ▇▇▇▇▇▇▇▇▇, ▇. (1983). Rimsko privatno pravo. Beograd, Savremena administracija, str. 267.
besplatno i to putem naloga uz koji su išli pokloni. Naknada za takav rad mo- gla se ugovoriti i posebnom stipulacijom.25 Naime, po shvatanju robovlasnič- kog društva naplativo obavljanje ▇▇▇▇ ▇▇ ponižavalo slobodne ljude, ▇▇ ▇▇▇▇▇ rad ▇▇▇▇ ▇▇ obavljali ljudi iz viših staleža, a koji je bio u vezi sa nekim znanjem ili veštinom, nije mogao biti predmet ▇▇▇▇▇ u novcu.26 Ukoliko bi građanin visokog društvenog statusa svom sugrađaninu pružao usluge koje podrazume- vaju izvesnu kvalifikaciju, smatrano je da je time ukazana čast (honor).27 Ove usluge su poznate pod nazivom artes liberalis.28 Bitni elementi ugovora jesu rad (operae)29 i najamnina (merces). Iznos se uglavnom ugovarao za ▇▇▇ ▇▇▇▇, a najamnina je ugovarana u jednoj sumi (paušalno), ali za svaku vremensku jedinicu tj. dnevno, nedeljno ili mesečno. Najamnina ▇▇ ▇▇▇▇▇▇ biti izražena u novcu, određena i istinita. Njena visina utvrđivala se sporazumom strana- ka, sve do nastupanja ekonomske krize u dominatu, ▇▇▇▇ ▇▇ ▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇ ediktom o cenama propisan i najviši iznos najamnina. ▇▇▇▇ ▇▇ dopušteno da ona bude i u naturi.30 Ugovor o najmu ▇▇▇▇▇ u „poslove sredstava”, a ne u
„poslove cilja”, kako ▇▇ ▇▇▇▇▇ teorija razlikuje. Lokator ne garantuje rezultat svog rada. Njegova je dužnost da stavi na raspolaganje svoju radnu snagu, a kako će je i gde upotrebiti zavisi od konduktora. ▇▇▇▇▇ ▇▇ u ovim ugovorima, više nego kod ugovora o delu, prisutan odnos podređenosti. Sve do liberalnog kapitalizma ugovor o najmu radne snage ostaje osnovni način uređivanja od- nosa između rada i kapitala, a ▇▇▇▇▇ ▇▇ intervencionizam države toliko velik da to nije više posao obligacionog prava, nego poseban radnopravni odnos.31
25 Teorija ▇▇▇▇ ▇▇ izazvala najžešće polemike i koja ima ključnu ulogu u evoluciji ugovora o delu pripisuje se stipulaciji. Jedna ▇▇ ▇▇▇▇ polazi od pretpostavke da je isti običaj nastao u vreme kada neformalni dogovor ▇▇▇ nije obavezivao. Postoji više objašnjenja porekla ove reči, od kojih su većinu ▇▇▇▇ ▇▇▇▇ Rimljani. Jedno od njih povezuje ovaj ugovor sa rečju stipula – štapić, ▇▇▇ ▇▇ ve- rovatnije ono koje polazi od reči stipulus – čvrst, što podrazumeva čvrst dogovor, tvrdu veru. Više o stipulaciji u: ▇▇▇▇▇▇▇▇ ▇▇▇▇▇▇▇, D. (2004). Ugovor o delu u rimskom pravu. Istočno Sarajevo: Pravni fakultet Univerziteta u Istočnom Sarajevu, str. 30–36 i ▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇, O. (1986). Rimsko pravo. Beograd, Službeni list SFRJ, str. 248–250.
26 ▇▇▇▇▇▇, ▇. (1977). Rimsko pravo. Zagreb, Školska knjiga, str. 279.
27 ▇▇▇▇▇▇▇▇ ▇▇▇▇▇▇▇, D. (2008). Istorija slobodnih profesija – od artes liberales do savremenog doba. Strani pravni život, br. 2, str. 11–12.
28 ▇▇▇▇▇▇▇ navodi da je etimologija termina artes liberales sporna. Prema jednom mišljenju, ovaj termin potiče od reči liber(knjiga) i označava nauke koje se mogu naučiti iz knjiga, dok se prema drugom mišljenju ovaj termin vezuje za status libertatis i označava društveni položaj nosioca slo- bodnih profesija među slobodnim građanima. Navedeno prema: Šarac, M. (2010). Artes liberales Zbornik Pravnog fakulteta Sveučilišta u Rijeci, vol. 31, br. 1, str. 483.
29 Važno je istaći da su Rimljani razlikovali operaei illiberales ▇▇▇▇ ▇▇ predmet bile manuelne usluge vršene za novac, od artes liberales ili ingenuae, koje je mogao obavljati samo ▇▇▇▇▇▇▇▇ ▇▇▇▇▇.
30 ▇▇▇▇▇▇▇▇, ▇. (2012). Rimsko privatno pravo. Beograd, Pravni fakultet, str. 384.
31 ▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇, ▇. (1986). Rimsko pravo. Beograd, Službeni list SFRJ, str. 265.
UGOVOR O DELU U RIMSKOM PRAVU
2.3. Locatio conductio operis faciendi
Locatio conductio operis faciend32 označava ▇▇ ▇▇▇ preteča ugovora o delu, ali on obuhvata i nekoliko drugih odnosa koji ga čine složenim. Ovo je konsenzualni kontrakt u kojem se jedna strana – izvođač (conductor) oba- vezuje da u ugovorenom roku obavi određenu aktivnost, po pravilu na stvari ▇▇▇▇ ▇▇ stavljena na raspolaganje, a druga strana (locator) zauzvrat se obave- ▇▇▇▇ ▇▇ ▇▇▇▇▇ određenu sumu novca. Bitni elementi ovog kontrakta jesu delo koje se stvara (opus) i cena, tj. naknada koja se za to plaća (merces).33 Ovim ugovorom su se služili zidari, prevoznici, zanatlije, ali i slikari, umetnici, svi- rači i drugi. Osnovnu razliku ovog ugovora u odnosu na locatio conductio operarum, kao i njegovu ekonomsku suštinu čini opus, odnosno njegov drugi obavezni element. U ovom slučaju predmet ugovora nije ▇▇▇ rad, nego os- tvarenje dela, materijalnog (npr. da se od nekog materijala nešto napravi ili da se nešto preveze) ili nematerijalnog (npr. da šegrt savlada svoj zanat),34 što znači da predmet ugovora jeste rezultat rada (npr. da se sagradi kuća, napravi zlatan nakit, sašije odevni predmet, preveze ▇▇▇▇ ▇▇ jednog mesta na drugo i sl.). Najbolje objašnjenje pojma opus locatio conductio operis faciendi pro- nađeno ▇▇ ▇ ▇▇▇▇ Digesta, a daje ga ▇▇▇▇▇▇, pozivajući se na Labea: „locatio conductio operis po rečima Labea označava ono što Grci nazivaju apotele- sima (rezultat), a ne ergon (rad, projekat), nego dovršeni proizvod izvrše- nog opus-a.“ Navedeni fragment je u romanistici tumačen na više načina.35 ▇▇▇▇▇▇▇▇ zaključuje da naručioca ▇▇▇▇▇ ▇▇▇ rad nije zapravo ni interesovao, nego samo rezultat. Da ▇▇ ▇▇ konduktor angažovao pomagače ili podizvođače, nije uticalo na valjanost posla jer ▇▇ ▇▇▇▇▇ posla – opus, do kojeg se dola- zi radom. Lokatora je zanimalo na ▇▇▇▇ ▇▇▇▇▇ i ko vrši rad samo ukoliko je posao intuitu personae (npr. slikar).36 Polja najranije primene ovog ugovora
32 Prilikom traženja najstarijeg pomena rimskog ugovora o delu nailazi se na jednu neobičnost i zanimljivost. Naime, u kontroverznim, često osporavanim ali i zastupanim legeslegiae, ▇▇▇▇▇▇▇ zakon kaže ▇▇▇▇ ▇▇ on patricijima odredio da rade „svešteničke i magistratske funkcije“, a plebej- cima „da obrađuju zemlju, čuvaju stoku i rade nadničarske poslove“. Iako je jasno da su ovakve odredbe pripisane ▇▇▇▇▇▇ i da su morale nastati kasnije, interesantno je pronaći ovakav detalj jer on nagoveštava da su se ovakvi poslovi obavljali i ranije nego što se misli. Navedeno prema: ▇▇▇▇▇▇▇▇, M. (2014). Poreklo ugovora o delu. Pravni život, vol. 63, br. 10, str. 653.
33 Malenica, A. (2003). Rimsko pravo. Novi Sad, Pravni fakultet, str. 311.
34 ▇▇▇▇▇▇▇▇, ▇. (2014). Struktura i posebne vrste Locatio conductio operis faciendi. Strani pravni život, br. 3, str. 251.
35 Više o tome u: ▇▇▇▇▇▇▇▇ ▇▇▇▇▇▇▇, D. (2004). Ugovor o delu u rimskom pravu. Istočno Sarajevo, Pravni fakultet Univerziteta u Istočnom Sarajevu, str. 90–92.
36 ▇▇▇▇▇▇▇▇, ▇. (2014). Struktura i posebne vrste Locatio conductio operis faciendi. Strani pravni život, br. 3, str. 251–252.
jesu zanatstvo – plebejci su dolazili u patricijske domove da obavljaju sitne zanatske poslove37, i pogrebni ceremonijali – u pogrebnim povorkama bile su uobičajene ▇▇▇▇▇ muzičara (flautista) koje su svirale za nadoknadu, i plaćene narikače.38 Važno je istaći da ugovorom o delu ne nastaje onolika podređenost kao kod ugovora o najmu radne snage. U rimskom klasičnom pravu ▇▇▇▇ ▇▇ sporno na ▇▇▇▇ ▇▇▇▇▇ prosuditi karakter pravnog posla kada ▇▇ ▇▇▇▇ obavljano na materijalu koji je delimično ili u celini pripadao konduktoru, s obzirom na načelno pravilo da stvar od koje ili na kojoj je trebalo izvesti određeno delo daje lokator. Preovladalo je mišljenje da je u slučaju ▇▇▇▇ ▇▇ sav materijal dao konduktor reč o kupoprodaji, a ne o najmu. Međutim, ukoliko ▇▇ ▇▇▇▇ u pitanju izgradnja kuće, podrazumevalo se, iako je sav građevinski materijal pripadao konduktoru, da nije bila u pitanju prodaja nego locatio conductio operis fa- ciendi, ukoliko je naručilac dao zemljište, tj. teren za izgradnju. Konduktor najčešće obavlja posao u svojim prostorijama, a čak može i koristiti rad svojih robova za obavljanje poslova niže vrste. Međutim, konduktor lično odgovara za uspešno izvođenje dela. Pri tome se uzima u obzir svaka krivica (omnis culpa), pa čak i neznanje i neumesnost (imperitia). Ukoliko je neke poslove ili deo poslova poverio svojim radnicima, odgovarao je zbog greške u izboru (culpa in eligendo).39 S druge strane, nije odgovarao kada bi naručeno delo propalo pre nego što ▇▇ ▇▇▇▇ isporučeno lokatoru, ukoliko je do toga došlo usled događaja koje čovek nije mogao da spreči kao što su, na primer, upadi neprijateljske vojske i svi drugi razlozi koji se u izvorima nazivaju viša ▇▇▇▇ – vis maior ili casus maior (u izvorima se navodi primer sagrađene kuće koju poruši zemljotres). Nije odgovarao ni u slučaju ▇▇▇▇ ▇▇ propast stvari usledila zbog lošeg kvaliteta materijala koji ▇▇ ▇▇▇ naručilac, a ni onda kada se u sve- mu morao držati njegovih naloga koji nisu bili u skladu sa prirodom posla. Ako ▇▇ ▇▇▇▇ imalo nedostatke, obaveza konduktora ▇▇ ▇▇▇▇ da ih u primerenom roku ispravi, a ako to nije hteo da učini, naručilac je mogao da odustane od ugovora ili da smanji naknadu. Međusobna prava i obaveze stranke ▇▇ ▇▇▇▇▇ ostvarivati i tužbama,40 što znači da se u locatio conductio operis faciendi zaštita ostvarivala putem tužbi actio locati i actio conducti. Pošto se u demon- stratio ovih tužbi morao navesti pravni osnov causa posla, može se zaključiti
37 ▇▇▇▇▇▇▇▇▇, ▇. (2010). Rimsko pravo. Beograd: Pravni fakultet, str. 268.
38 ▇▇▇▇▇▇▇▇ ▇▇▇▇▇▇▇, D. (2004). Ugovor o delu u rimskom pravu. Istočno Sarajevo, Pravni fakultet Univerziteta u Istočnom Sarajevu, str. 42–44.
39 Naročito je pooštrena odgovornost zanatlija koji su obavljali poslove čišćenja i popravke odeće (fullones,sarcinatores). Oni su odgovarali i kada ▇▇ ▇▇▇▇ u pitanju slučajna propast ili oštećenje stva- ri, odnosno za kustodiju (custodia), koja se kod ▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇ naziva culpa in custodiendo. Navedeno prema: ▇▇▇▇▇▇▇▇, ▇. (2012). Rimsko privatno pravo. Beograd, Pravni fakultet, str. 389.
40 Romac, A. (1981). Rimsko pravo. Zagreb, Pravni fakultet, str. 317.
UGOVOR O DELU U RIMSKOM PRAVU
da to predstavlja ▇▇▇ jednu indiciju da su Rimljani morali shvatiti visok ▇▇▇▇▇▇ posebnosti locatio conductio operis faciendi u okviru koncepta locatio con- ductio. Kao podvrste locatio conductio faciendi, navode se ▇▇▇ tri ugovora, a to su ugovor o uskladištenju (locatio conductio horrei ili locati conductio horreorum), ugovor o građenju i ugovor o pomorskom prevozu (Lex Rhodia de iactu).
▇▇▇ naziv locatio conductio horrei potiče od horreum (ostava, skladište) nameće se i zaključak da se ovaj ugovor koristio za ono što Zakon o obliga- cionim odnosima naziva uskladištenjem.41 Najsnažnija specifičnost ugovora o građenju jeste probatio fenomen, koji je nadređen svim drugim aspektima ugovora. Probatio je imao određena pravna dejstva, odnosno okončavao je odgovornost graditelja i prenosio ▇▇▇▇▇ ▇▇ graditelja na naručioca. Takođe, od- nosio se na ispitivanje kvaliteta i valjanosti građevine. Iako se mehanizam probacije nije u izvorima direktno opisivao, može se zaključiti da se probatio sastojao od pregleda, provere, ispitivanja građevine i davanja ocene, odobre- nja ili neodobrenja posla. Nakon pregleda ▇▇▇▇ ▇▇ moglo biti odobreno (pro- batio) ili neodobreno (improbatio).42 Ugovor o pomorskom prevozu, koji ▇▇ ▇ ▇▇▇▇ republike preuzet iz grčkog prava, a odnosio se na način raspodele štete nastale za vreme prevoza robe morem. Nazvan ▇▇ ▇▇▇ Rhodia de iactu zato što su se pravila o podeli štete najpre javila u praksi grčkog ostrva Rodos.43 Ugovor o prevozu robe morem zaključivao ▇▇ ▇▇▇ tipičan locatio conductio operis faciendi.
Zaključak
Analizirajući poreklo ugovora o delu može se zaključiti da njegovi ko- reni sežu hiljadama ▇▇▇▇▇▇ unazad. Zaokružen sistem koji je regulisao rad pronalzimo u rimskoj državi. Ugovor o ▇▇▇▇ ▇▇ bio u upotrebi kroz celu isto- ▇▇▇▇ ▇▇▇▇▇▇▇ prava. Razvojem poljoprivrede i zanatstva ugovor o delu se ko- risti. Poslovi koji su zahtevali ▇▇▇▇ znanje, kao što su advokati ili učitelj bili su predmet besplatnog mandata. U periodu svoga nastanka ugovor o delu se zasnivao na bona fides, a pred kraj republike bio je zaštićen dvema tužbama actio locati i actio conducti. Obaveze poslenika su bile da na vreme i uredno izvrši posao, ▇▇▇ ▇ ▇▇ ▇▇▇▇▇ rezultat rada. Prilikom obavljanja posla mogao je
41 Član 730. (2008). Zakon o obligacionim odnosima sa registrom pojmova : prvo izdanje : priredio ▇▇▇▇▇▇▇▇ N. Beograd, Poslovni biro, str. 162.
42 ▇▇▇▇▇▇▇▇ ▇▇▇▇▇▇▇, D. (2004). Ugovor o delu u rimskom pravu. Istočno Sarajevo, Pravni fakultet Univerziteta u Istočnom Sarajevu, str. 125.
43 ▇▇▇▇▇, ▇. (1981). Rimsko pravo. Zagreb, Pravni fakultet, str. 317.
imati pomoćnike ili zamenike ukoliko nije ugovorena stroga lična obaveza. Za štetu ▇▇▇▇ ▇▇ prouzrokovao svojom krivicom, a ▇▇▇▇ ▇▇ podrazumevala nje- govu stručnu nesposobnost, ali i loš izbor pomoćnika ili zamenika, odgovarao je. Naručilac je imao obavezu ▇▇ ▇▇▇▇▇ novčanu nagradu (merces), kao i da preuzme završeno delo. ▇▇▇▇ ▇▇ poslenik trebalo da izradi određenu stvar, naručilac je po pravilu davao materijal. Analizirajući locatio conductio operis faciendi dolazi se do zaključka da je ovaj rimskopravni kontrakt složen. Iako nema adekvatnog parnjaka u današnjem pravu, a i obuhvata mnoštvo drugih ugovornih odnosa, nesumnjivo je da se u njemu pronalazi poreklo modernog ugovora o delu.
▇▇▇▇▇ ▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇
▇▇, A doctoral candidate and teaching assistant at the Faculty of Law for Commerce and Judiciary of the University of Business Academy in Novi Sad
▇▇▇▇▇▇▇▇ ▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇
Assistant professor and the ▇▇▇▇ of the Faculty of Law at Slobomir P University,
Republic of Srpska
THE SERVICE CONTRACT IN ROMAN LAW
A b s t r a c t
The service contract has been existing since Roman law. It originates from the locatio operis conductio contracts. It was the contract by which one party a conductor – was obliged to perform a specific job, such as a shoe making, wine transportation, etc., and the other party, a locator was obliged to pay the specified fee. It is very interesting that in Roman law a clear di- stinction was made between ordinary activities and those required a special education. In fact, in Roman law, ▇▇▇▇ demanded a greater knowledge, usually possessed by highly educated people (teachers, lawyers), were not the subject of locatio operis condutio but mandatum which was considered to be a free contract. This paper will examine the origin of the service contract in Roman law, because it represents a basis and foundation of today's European legal system, and in addition, it is the most developed and comprehensive legal system of the ancient times.
UGOVOR O DELU U RIMSKOM PRAVU
Key words: the origin of the service contract, locatio conducti, locatio conductio rei, locatio conductio operarum, locatio conductio operis faci- endi
Literatura
1. ▇▇▇▇▇▇▇▇, ▇. (2012). Rimsko privatno pravo. Beograd, Pravni fakultet
2. ▇▇▇▇▇▇▇▇, ▇. (2014). Poreklo ugovora o delu. Pravni život, vol. 63, br. 10, str. 647-641
3. ▇▇▇▇▇▇▇▇, ▇. (2014). Struktura i posebne vrste Locatio conductio operis
faciendi. Strani pravni život, br. 3, str. 245-265
4. Günal, N (2004). An Example Of Consensual Contracts: Locatio
ConductioRei, Ankara Law Review, vol. 1, br. 2
5. ▇▇▇▇▇▇, ▇. (1977). Rimsko pravo. Zagreb, Školska knjiga
6. ▇▇▇▇▇▇▇▇ ▇▇▇▇▇▇▇, D. (2004). Ugovor o delu u rimskom pravu. Istočno Sarajevo, Pravni fakultet Univerziteta u Istočnom Sarajevu
7. ▇▇▇▇▇▇▇▇ ▇▇▇▇▇▇▇, D. (2008). Istorija slobodnih profesija – od arteslibe- rales do savremenog doba, Strani pravni život, br. 2, str. 7-28
8. ▇▇▇▇▇▇▇▇, ▇. (2003). Rimsko pravo. Novi Sad: Pravni fakultet
9. ▇▇▇▇▇, ▇. (1970). Rimsko pravo: ekonomsko-društveni odnosi: političko uređenje: izvori prava. Beograd, Naučna knjiga
10. ▇▇▇▇▇, ▇. (1981). Rimsko pravo. Zagreb, Pravni fakultet
11. ▇▇▇▇▇▇▇▇▇▇, ▇. (1986). Rimsko pravo. Beograd, Službeni list SFRJ
12. ▇▇▇▇▇▇▇▇▇, ▇. (1983). Rimsko privatno pravo.Beograd, Savremena
administracija
13. ▇▇▇▇▇, ▇. (2010). Artes liberales. Zbornik Pravnog fakulteta Sveučilišta u Rijeci, vol. 31, br. 1
14. Zakon o obligacionim odnosima sa registrom pojmova (2008). prvo iz-
danje : priredio ▇▇▇▇▇▇▇▇ ▇. Beograd : Poslovni biro