Уговорно наслеђивање путем брачног уговора. Уговорно наслеђивање путем брачног уговора врши се пре закључења брака између будућних супружника, саставни је део брачног уговора и најчешће овим правним послом се регулишу имовински односи супружника након окончања брака, смрћу једног од супружника, разводом или поништењем.204 Напред наведено за собом повлачи чињеницу да уговорне стране морају бити лица која имају способност да закључе брак – Habilis ad nuptias habilis ad pacta nuptialia (ко је способан да закључи 202 Ibid, стр. 344–359. 203 Ibid, стр. 344. 204 М. Станковић, Уговорно наслеђивање између супружника, стр. 131. брак способан је и да закључи брачни уговор).205 Овај уговор произвешће правно дејство само уколико се закључи брак између лица у чију корист се уговор закључује.206 Карактерише га начелна неопозивост, а супсидијарно се примењују одредбе закона које важе за поклон.207 Још једна значајна особина уговорног наслеђивања јесте што се код ових правних послова одступа од правила „donner er retenir ne vaut“ (дати, а задржати не вреди).208 Иако је уговор у начелу неопозив, ипак он само везује уговорног оставиоца, али га не обавезује, што значи да он може располагати својим добрима правним пословима inter vivos.209 Брачни уговор којим се уговара наслеђивање између супружника има строгу форму, што значи да се закључује у писаној форми, пред једним нотаром, који га потврђује уз обавезно присуство и обострану сагласност оба супружника, али без присуства сведока.210 Француски грађански законик регулише два облика уговора о наслеђивању путем брачног уговора, и то кроз именовање будућег супружника за наследника од стране трећих лица, и кроз именовање супружника за наследника од стране другог супружника.
