Contract

УГОВОР О УГОСТИТЕЉСКИМ УСЛУГАМА

Закључивање уговора

Сматра се да је уговор о угоститељским услугама закључен када угоститељ прихвати и писмено (писмом, телеграмом, факсом итд.) потврди резервацију госта који је лично код њега затражио смештај или пансион.

Захтев за резервацију смештаја или пансиона садржи: врсту угоститељске услуге, време почетка и трајања услуге, као и адресу корисника услуге.

Резервација смештаја или пансиона може се захтевати и на неком од светских језика, а резервација смештаја и по Међународном хотелском телеграфском цодеу за наруџбине соба, који је одштампан уз ове узансе и чини њихов саставни део.

Ако угоститељ, приликом резервације то захтева, резервација затражена усмено или телефоном мора се потврдити писмено, односно другим савременим средствима телекомуникација.

Угоститељ је дужан да на захтев за резервацију одговори одмах.

Захтев за резервацију угоститељ је дужан да прихвати по редоследу примања у границама слободних капацитета. Угоститељ има право да тражи накнаду за извршену резервацију (трошкови слања писмена, факс, телефон, интернет и сл.), ако је гост тражио потврду резервације.

Ако угоститељ не одговори на захтев за резервацију, гост има право на накнаду штете. Угоститељ може прихватање захтева за резервацију да услови плаћањем аконтације.

Уобичајена аконтација износи 2/3 од вредности наручених услуга.

Угоститељ је дужан да потврди пријем аконтације у року од 24 часа од примања уплате. Ако није друкчије уговорено, аконтација важи као унапред плаћени део цене, из ког угоститељ има право да наплати и накнаду штете од госта.

Угоститељ ће прихватити сваку понуду за закључење уговора о угоститељским услугама и пружити услуге смештаја, односно пансиона у границама расположивих капацитета, под условом да је гост у могућности и да је спреман да плати цену, као и да је у подобном стању да буде примљен у угоститељски објекат.

Предмет уговора о угоститељским услугама може бити пружање услуга смештаја, припремање и услуживање хране и пића као и друге услуге уобичајене у туризму и угоститељству.

Уговор о угоститељским услугама, који има за предмет услуге смештаја може садржавати и услуге доручка који је урачунат у цену.

Под пансионом се подразумевају смештај и три оброка (доручак, ручак и вечера). Под полупансионом се подразумева смештај са доручком и једним главним оброком (ручак или вечера).

Цена пансиона рачуна се од првог оброка којим је гост послужен по доласку, а оброци којима гост није био послужен на дан доласка послужиће се госту, по његовој жељи, на дан одласка.

За оброке које није користио нити благовремено отказао, госту се при обрачунавању не умањује цена пансиона.

Под ценом пансиона, односно полупансиона подразумева се цена ове услуге у трајању од најмање три дана.

Ако се уговором предвиди коришћење пансиона или полупансиона за време краће од три дана, или ако гост скрати уговорени боравак на мање од три дана, цена пансиона, односно полупансиона повећава се за 20%, осим ако је скраћење боравка проузроковано вишом силом.

Трајање и отказивање уговора

Уговор о угоститељским услугама може се закључити на одређено или неодређено време. Сматра се да је уговор о угоститељским услугама на одређено време закључен када угоститељ и гост постигну сагласност о битним састојцима уговора.

По престанку уговора о угоститељским услугама гост је дужан да напусти собу до времена одређеног кућним редом, а у недостатку такве одредбе у кућном реду најкасније до 14 часова.

Ако с угоститељем није друкчије уговорено, задржавање собе после времена одређеног кућним редом, односно после 14 часова повлачи плаћање собе још за један дан.

Угоститељ дефинише своју политику отказа за предметни период о чему је дужан да информише госта.

Отказ се даје у писменој форми и мора бити датиран (препоручено писмо, факс са референтним бројем и др.). Ако отказ почиње да важи од датума усменог отказа, писмена потврда треба јасно да се односи на тај датум.

Писана потврда угоститеља која се односи на усмену комуникацију, ослободиће госта обавезе од даљег поновног потврђивања у писменој форми.

Уколико је угоститељ издао референтни број отказа и уручио га госту, не постоји потреба отказа у писменој форми.

Гост може да откаже коришћење појединих оброка у пансиону или полупансиону ако о томе обавести угоститеља до краја претходног дана.

Угоститељ је дужан да госту који је отказао оброк у пансиону осигура, на његов захтев, коришћење оброка суве хране ("ланч пакет") одговарајуће вредности и квалитета.

Угоститељ је дужан да госту који има потврђену резервацију задржи собу до 18 часова, после чега се у недостатку потребних обавештења сматра да гост неће користити собу, па угоститељ може њоме располагати.

Ако изда собу другом госту угоститељ нема право да тражи накнаду штете за неискоришћене резервисане услуге.

Ако гост накнадно дође, а претходно није послао обавештење о времену доласка, угоститељ је дужан да му обезбеди смештај у оквирима расположивих капацитета. Права и обавезе странака

На основу уговора о угоститељским услугама гост стиче право:

1) да користи просторије одређене за смештај са припадајућим услугама, а ако је уговором предвиђен пансион или полупансион, и одговарајуће оброке;

2) да користи све уређаје, заједничке просторије и услуге које су у том објекту предвиђене за општу употребу госта у складу са штампаним информацијама и обавештењима угоститељског објекта.

Угоститељ је дужан да уговореног дана стави госту на располагање просторије одређене за смештај и да му пружи друге уговорене угоститељске услуге, односно услуге које гост затражи у складу са пословним обичајима.

Собу предвиђену за смештај угоститељ је дужан да стави на располагање госту чим је она слободна и поспремљена, најкасније до 14 часова, а после тога када се гост пријави.

.

Ако гост захтева да заузме собу ујутро на дан доласка, угоститељ има право да тражи наплату смештаја и за протеклу ноћ, ако соба није могла бити издата због тога што ју је требало рано ујутро ставити на располагање госту.

Ако гост користи собу између 6 и 18 часова за дневни одмор у трајању од 8 часова, угоститељ наплаћује смештај по нижој цени, зависно од трајања услуге, с тим да та цена не може бити већа од 50% од цене смештаја.

Гост има право на накнаду штете уколико му угоститељ не обезбеди смештај у уговореном објекту, као и у угоститељском објекту уговорене категорије. Евентуални смештај у објекат више категорије, повећани трошкови превоза и др. падају на терет угоститеља.

Приликом доласка у угоститељски објекат гост се пријављује запосленом који је одговоран за пријем гостију на рецепцији угоститељског објекта.

Соба за смештај мора бити у потпуности припремљена за пријем госта.

Приликом доласка, односно одласка госта, у хотелима прве и друге категорије, угоститељ је дужан да обезбеди преношење пртљага госта од улаза у објекат до собе и обратно, без накнаде.

Угоститељ је дужан да госту обезбеди пружање коришћења услуга несметано за време трајања уговора.

Угоститељ мора да обезбеди пружање услуге смештаја непрекидно у току целог дана, да осигура ред и тишину и пружање помоћи гостима. Он мора да одреди лице које ће у току ноћи обављати ове дужности.

Угоститељ пружа госту, без посебне наплате, све информације у вези са извршењем угоститељских услуга, боравком и културно-забавним приредбама у месту, излетима, подацима из возних редова, телефонских именика и слично.

Угоститељ је дужан да пробуди госта у време које одреди гост.

Гост је дужан да користи просторије које су му стављене на располагање у сврхе које је одредио угоститељ, поштујући правила кућног реда, ових узанси и других пословних обичаја.

Гост може да користи собе само за свој смештај, као и за смештај лица назначених у уговору.

Ако није друкчије уговорено, гост не може користити просторије за смештај у комерцијалне сврхе, нити може у соби да припрема (кува) храну.

Гост је дужан да просторије које су му стављене на располагање, уређаје, опрему и инвентар користи као добар домаћин.

По престанку уговора гост је дужан да просторије за смештај преда угоститељу у стању у коме их је нашао, при чему се узима у обзир истрошеност настала редовном употребом. Гост одговара за штету у просторијама, на уређајима, опреми инвентару која је настала његовом кривицом и кривицом лица за које одговара.

Извршене услуге угоститељ наплаћује од госта по цени обрачунатој по ценовнику угоститељског објекта, узимајући у обзир и попуст и додатке који произлазе из ценовника и ових узанси.

Уколико није другачије уговорено у цену су урачунате услуге коришћења базена, плаже и других садржаја који се налазе у саставу угоститељског објекта. За улазак у објекте са посебним програмом или музиком, приредбама и сл. у оквиру угоститељског објекта, угоститељ може од госта да наплати накнаду.

Угоститељ посебно обрачунава и наплаћује од госта боравишну таксу и осигурање.

Угоститељ посебно наплаћује од госта употребу свих телекомуникационих уређаја и средстава.

Цена коју угоститељ наплаћује госту за употребу телекомуникационих уређаја не може бити већа од 100% од важеће цене коју угоститељ плаћа за употребу ових уређаја и средстава.

Угоститељ одобрава попусте у следећим случајевима:

1) за децу до две године, ако деле кревет с родитељима или пратиоцем не наплаћује се смештај, а храна се наплаћује према ценовнику угоститељског објекта (а ла царте);

2) за децу до највише 4 године, ако деле кревет са родитељем или пратиоцем, наплаћује се цена смештаја умањена за 60%, а храна према ценовнику угоститељског објекта (а ла царте);

3) за децу до 10 година која користе посебан кревет у соби родитеља (пратиоца) наплаћује се цена услуге умањена за 30%.

У случају сумње, родитељ, односно пратилац дужан је веродостојном исправом да докаже старост детета, иначе плаћа за дете пуну цену.

За поједине категорије гостију угоститељ може да одобри посебне попусте или ниже цене од објављених цена, у складу са својом пословном политиком.

Ако је уговорено издавање, односно коришћење једног кревета у двокреветној соби (двокреветна за једнокреветну - сингле усе), госту се наплаћује цена умањена за 20% од цене двокреветне собе.

Ако је уговорено издавање једнокреветне собе, а угоститељ изда госту собу са два кревета, наплаћује се само цена једнокреветне собе, без права на издавање осталих кревета другим лицима, осим ако гост на то изричито пристане.

Ако се у двокреветну собу стави трећи, помоћни кревет, за коришћење таквог лежаја плаћа се цена смештаја, односно пансиона у двокреветној соби умањена за најмање 10%.

Ако гост плати собу и за време привременог прекида свог боравка, угоститељ не може без пристанка госта да изда ту собу другом лицу.

Ако гост пристане да угоститељ за време његовог одсуства изда већ закупљени смештај, гост није дужан да плати услугу за то време.

Ако гост који је уговорио пансион или полупансион током боравка у угоститељском објекту, благовремено откаже ручак или вечеру, а одбије да прими "ланч пакет", неискоришћени оброци не урачунавају се у цену.

Наплата рачуна за извршене услуге обавља се одмах после извршења услуга или, уколико је у питању дужи боравак, после сваких 7 дана коришћења услуга смештаја или пансиона. Од госта се може затражити да унапред плати цену ноћења.

Угоститељ је дужан да изврши спецификацију износа рачуна према пруженим услугама.

Ако гост не плати рачун за извршене услуге или штету за неискоришћене услуге, угоститељ има право задржавања ствари које је гост донео у угоститељски објекат до потпуне наплате потраживања.

Угоститељ је дужан да врати госту задржане ствари ако гост или неко други уместо њега пружи одговарајућу гаранцију да ће плаћање бити извршено.

Угоститељ који задржи ствари госта по основу права задржавања може да се обештети из њихове вредности с тим што је дужан, пре него што приступи остваривању наплате, да о својој намери благовремено обавести госта.

Сматраће се да је угоститељ благовремено обавестио госта по истеку рока од 15 дана од дана писменог обавештења упућеног госту на адресу која је назначена у пријави.

Кућни ред

Саставни део општих услова пословања угоститеља, као и уговора о угоститељским услугама је кућни ред угоститељског објекта.

Кућни ред се истиче на видном месту на рецепцији угоститељског објекта, а извод из кућног реда истиче се у свакој соби.

Кућни ред уобичајено садржи: поступак руковања собним кључем, распоред и услове коришћења услуга исхране и посебних услуга, услове плаћања, отказне рокове, напуштање собе, давање драгоцености у депозит, услове коришћења заједничких просторија и др.

Сматра се да се гост сагласио са кућним редом кад је од угоститеља преузео собу у којој је добио смештај.

Гост може употребљавати електричне апарате у соби за смештај само ако је то дозвољено кућним редом.

Гост може употребљавати радио-апарате, ТВ пријемнике, касетофоне и сл. под условом да не ремети ред и мир осталих гостију.

У случају употребе апарата из става 2. ове узансе на начин којим се ремети мир других гостију, угоститељ може забранити њихову употребу.

Госту није дозвољено да у угоститељски објекат уводи животиње, ако то није уговорено. Ако су странке уговориле да се животиња уведе у угоститељски објекат, животиња се може држати само у просторијама које је угоститељ одредио.

Странке не могу уговорити да се животиња уводи у заједничке просторије. Угоститељ има право да госту наплати посебну цену за држање животиње.

Гост је одговоран за сваку штету коју животиња проузрокује угоститељу или другим корисницима.

Угоститељ је дужан да на видном месту истакне обавештење да прихвата увођење животиња у објекат у пратњи власника.

Здравствени статус животиња (љубимца) - која се уводи у угоститељски објекат утврђује се на основу потврде о испуњењу услова здравственог стања животиње у складу са прописима о здравственој заштити животиња.

Госту није допуштено да у угоститељски објекат уноси лако запаљив или експлозивни материјал, оружје, материјал са јаким и неугодним мирисима и сл.

Гост је обавезан да оружје које поседује уз дозволу надлежног органа, депонује у сеф рецепције угоститељског објекта.

У случају болести госта, угоститељ је дужан да позове лекара на трошак госта.

Ако лекар утврди да је гост оболео од неке заразне болести и да његова болест угрожава здравље других лица, угоститељ може да раскине уговор, с тим што је дужан да таквом госту укаже пажњу и да му пружи потребну помоћ.

У случају смрти госта, угоститељ је дужан да о томе одмах обавести органе унутрашњих послова, друге надлежне органе и породицу умрлог, као и да комисијски попише имовину коју је гост код себе имао.

Угоститељ ће се постарати да се послови везани за рад надлежних органа као и изношење посмртних остатака умрлог госта обаве на дискретан начин, водећи рачуна да се овим чином други гости што мање узнемиравају.

Угоститељ је дужан без одлагања да преда приспеле пошиљке упућене госту (писмена,

поруке и сл.).

Ако је за госта пошиљка приспела после његовог одласка, угоститељ је дужан да пошиљку достави на адресу коју је гост оставио. Ако гост није оставио адресу, угоститељ је дужан да пошиљку у року од 24 сата врати пошти, односно пошиљаоцу.

За штету насталу неиспуњењем обавезе из ст. 1. и 2. ове узансе одговоран је угоститељ.

Угоститељ је дужан да госту достави или уручи ствари које је заборавио у угоститељском објекту при одласку.

Угоститељ је дужан да госта обавести о налажењу тих ствари и да тражи упутства о начину њиховог достављања. Трошкови достављања терете госта.Ако не би могао да их уручи угоститељ је дужан да их чува најмање годину, а даље поступи према прописима. Одговорност угоститеља за ствари госта

Угоститељ одговара за нестанак или оштећење ствари госта према закону и овим узансама.

Стварима које је гост донео у угоститељски објекат сматрају се:

1) ствари које се налазе у објекту за време у коме гост располаже смештајем;

2) ствари на којима угоститељ или особа за коју он одговара преузима наџор, било у угоститељском објекту, било изван њега у једном разумном временском трајању пре или после времена у коме гост располаже смештајем.

Угоститељ је дужан да прими на чување ствари које гост донесе и хоће да му преда на чување, изузев ако не располаже подесним просторијама за њихов смештај, или ако њихово чување превазилази његове могућности из неког другог разлога.

Угоститељ има право да прегледа ствари које гост даје на чување. Угоститељ има право да захтева да ствари буду стављене у сеф.

За ствари примљене на чување угоститељ издаје писмену потврду. Ако се ствари чувају у посебним сефовима, угоститељ је дужан да госту преда кључ од сефа.

Ствари предате на чување може подићи гост или лице које он овласти, уз враћање потврде, у присуству представника угоститеља.

Угоститељ одговара за нестанак или оштећење аутомобила госта остављеног у гаражи или чуваном паркингу угоститељског објекта.

Угоститељ не одговара за штету причињену аутомобилу и стварима госта, ако радник запослен код угоститеља на захтев госта, одвози или довози аутомобил из гараже или ако доноси или односи ма какве ствари госта, ако ова услуга није била наручена код одређеног радника на рецепцији или код портира ако таквог радника нема.

Раскид уговора

Угоститељ, у току трајања уговора, има право да откаже услуге госту и раскине уговор о угоститељским услугама ако гост:

1) грубо крши ове узансе или одредбе кућног реда, а нарочито ако својим понашањем омета боравак других гостију;

2) плати рачун за извршене услуге после 7 дана боравка, ако није другачије уговорено;

3) оболи од неке заразне болести која представља опасност за остале госте у угоститељском објекту.

Поред раскида уговора угоститељ у случају из тачке 1. става 1. ове узансе има право и на накнаду штете од госта.

Гост може да раскине уговор и напусти угоститељски објекат ако угоститељ не испуњава уговорене обавезе, а посебно ако грубо крши одредбе ових узанси и кућног реда.

У том случају гост има право на накнаду штете од угоститеља.

Гост има право да одустане од уговора пре или за време трајања уговора због околности које није могао избећи или отклонити и које би, да су постојале у време закључивања уговора, биле оправдан разлог да се не закључи уговор.

Туристичка агенција (у даљем тексту: агенција) може као наручилац услуге закључити уговор са угоститељем о угоститељским услугама у корист индивидуалног госта или групе гостију.

Након пријема захтева од стране агенције угоститељ ће потврдити резервацију писменим путем, наводећи цене услуга које су наручене писмом, телеграмом, факсом итд. или издавањем компјутерског резервацијског броја који се експлицитно односи на захтев за резервацију.

Агенција треба поново да потврди писменим путем, одмах или у временском року који је угоститељ навео, прихватање понуде угоститеља.

Тада је закључен агенцијски уговор о угоститељским услугама.

На уговор о угоститељским услугама који је закључен између агенције и угоститеља (агенцијски уговор о угоститељским услугама) примењују се одговарајуће узансе за уговор о угоститељским услугама (узансе 7. до 57) осим ако је друкчије одређено узансама овог поглавља.

Сваки захтев за резервацију садржи услуге које треба да се обезбеде.

Као документ (исправу) за резервацију агенција може користити ваучер (туристичку упутницу).

Ваучер мора да садржи најмање следеће:

1) назив агенције;

2) назив угоститеља;

3) име госта;

4) врсту, обим и време извршења услуга;

5) број, датум и место издавања и потпис овлашћеног лица.

За резервисане услуге, угоститељ утврђује агенцији цене које су ниже од цена које плаћају директни корисници услуга.

Кад угоститељ уговори посебне цене, не може тражити накнаду већу од тих цена.

Агенција не сме гостима да обрачунава цене више од цене коју је агенцији дао угоститељ и на које му је обрачуната провизија.

Агенција међутим, може да захтева да клијент плати трошкове резервације одвојено од хотелског рачуна.

Угоститељ мора да се придржава цена одређених уговором. Угоститељ не може да мења цене за већ потврђене резервације.

Агенција је дужна да плати само оне услуге које су наведене у документу (исправи) за резервацију, који је био упућен угоститељу.

Агенција је дужна да плати угоститељу рачун за пружене услуге, осим ако је уговорено да гост директно плати рачун.

Када је уговорено директно плаћање, угоститељ може да одбије плаћање кредитном картицом.

Ако није уговорено да услуге директно плаћа гост, агенција је дужна да изда ваучер и да га с једном копијом уручи угоститељу, по госту, водичу, поштом или на неки други начин, пре почетка пружања услуга.

Издавање ваучера који се односи на продужење угоститељских услуга подлеже посебном претходно постигнутом договору између угоститеља и агенције у вези са услугама које треба да се обезбеде и у вези максималног износа кредита.

Приликом обрачуна угоститељ шаље агенцији ради наплате рачун с оригиналом ваучера који је оверио гост или представник агенције (водич и сл.), а задржава оверену копију ваучера.

Висина и услови провизије коју угоститељ одобрава агенцији, биће јасно договорени и наведени пре или за време потврде резервације.

Елементи важни у разумевању политике провизије, обично укључују:

- да ли се провизија плаћа и на које услуге;

- стопу (висину) провизије;

- да ли се провизија одобрава за сва продужења боравка госта договорена са угоститељем или за резервације које изврши гост током боравка за будући период, у термину у коме агенција гарантује плаћање.

Висину провизије странке утврђују у уговору.

Уобичајена провизија за односе између домаће агенције и угоститеља је 5% на цену услуге, односно 3% ако је у питању уговор за рачун стране агенције, не урачунавајући провизију која се плаћа страној агенцији.

Уколико другачије није уговорено агенција има право на провизију и за свако продужење боравка госта или групе гостију.

Угоститељ ће умањити рачун за износ провизије коју је дужан да плати агенцији, уз искључење таксе: осигурања, сервиса и сл.

Ако је било уговорено директно плаћање, угоститељ плаћа провизију агенцији.

Отказ уговорених услуга обавља се писмено, уз назнаку датума.

Сваки усмени отказ агенција потврђује писмено. Да би тај отказ важио од дана усменог обавештења, писмена потврда отказа мора се послати најкасније следећег дана.

Ако угоститељ у међувремену у било којој писменој форми потврди пријем усменог или телефонског отказа, агенција је ослобођена обавезе да свој усмени или телефонски отказ и писмено потврди.

Индивидуални гости

Индивидуални гости су појединци који посредством агенције обезбеђују угоститељске услуге, а који не користе услове (повластице) групе.

Отказни рокови резервација услуга смештаја или пансиона за индивидуалне госте који ове услуге обезбеђују преко агенције једнаки су роковима из уговора о угоститељским услугама с директним корисницима.

За смештај до два дана агенција је дужна да достави отказ угоститељу најкасније уочи дана доласка госта.

Ако се уговор (резервација) откаже после утврђених рокова, или ако гост не дође у угоститељски објекат пре 18 сати ("но-схоу") а његова резервација није отказана или је отказана са закашњењем, агенција плаћа накнаду штете угоститељу у износу:

1) цене уговорених услуга за боравак од једног дана;

2) цене уговорених услуга за боравак од три дана - у случају боравка дужег од три дана у главној сезони.

У случају привременог одласка или некоришћења наручених услуга гост је дужан да угоститељу накнади штету.

Гост је дужан да накнади штету угоститељу у року од 7 дана од дана пријема његовог захтева.

Група гостију

Групу чини одређени број лица која путују заједно, коју агенција и угоститељ сматрају посебном целином и којој угоститељ одобрава специјалне услове и тарифе, што је утврђено у уговору.

Цене за групу утврђују се посебно.

Под групом гостију сматра се група од најмање 15 особа које долазе и одлазе заједно, које и агенција и угоститељ сматрају целином.

Резервација услуга за групу врши се само једним документом и само са једним документом прихвата и потврђује.

У том документу за све чланове групе наведене су идентичне услуге и њихова јединствена цена, која ће бити предмет само једног рачуна.

Агенција и угоститељ не информишу госте о ценама наведеним у уговору.

Агенција је дужна да достави угоститељу попис распореда гостију по собама (листу корисника, рооминг-лист) најмање 7, односно 14 дана (узанса 79) пре доласка групе. Угоститељ не одговара за потешкоће које могу настати приликом испуњења обавезе услуге смештаја ако агенција закасни с достављањем листе гостију.

Угоститељ је дужан да смести госте према распореду из листе гостију коју је благовремено примио. Накнадно примљене распореде, односно измене распореда дужан је да изврши у границама резервисаних капацитета.>

У случају смештаја групе гостију у други објект исте или више категорије (узанса 21) угоститељ је дужан да све чланове групе смести у исти објекат. О смештају у други објекат дужан је да унапред обавести агенцију.

Угоститељ одобрава бесплатан боравак једном представнику агенције који прати групу од најмање 15 лица.

Угоститељ може одобрити бесплатан боравак још једном представнику агенције за групу од најмање 30 лица.

Рокови отказа смештаја или пансиона за групе гостију су следећи:

1) ако је у питању група мања од 40 гостију - 7 дана, а 14 дана у угоститељским објектима у време сезоне;

2) ако је у питању група већа од 40 гостију, отказни рок је 14 дана.

Ако се уговор (резервација) делимично или у целини откаже после утврђених рокова, или ако гости из групе у целини или делимично не дођу или закасне у доласку, а резервација није отказана или је отказана са закашњењем, угоститељ има право на накнаду штете у висини цене отказане, односно неизвршене услуге за један дан. У случају боравка дужег од три дана у главној сезони припада му накнада штете у висини цене отказане, односно неизвршене услуге за три дана.

Ако угоститељ резервисане капацитете да на коришћење другим гостима, нема право на накнаду штете од агенције.

У случају неоправданог превременог одласка госта угоститељ наплаћује од агенције накнаду штете у висини пуног износа уговорене цене услуга.

Угоститељ је дужан да одмах размотри приговор на услуге које су дали гости или представник агенције за време боравка госта.

Ако установи да је приговор оправдан, угоститељ ће, осим испуњења уговора, понудити госту одговарајућу накнаду. Нагодбу с гостом угоститељ ће писмено потврдити, уз потпис госта или представника агенције.

Агенција је дужна да достави угоститељу приговор госта (решење, тужбу и сл.) у року од 8 дана од дана пријема. Заједно с приговором агенција доставља свој предлог за решење (нагодба, право на регрес, вођење спора).

Угоститељ је дужан да на достављени приговор одговори у року од 8 дана. Ако не одговори у одређеном року, сматра се да не прихвата приговор, односно предлог. Узајамне обавезе агенције и угоститеља

Агенција је дужна да угоститељу пружи сва потребна обавештења у вези са нарученим услугама.

Услуге које угоститељ пружа гостима, клијентима агенције у складу са уговором, било да је реч о индивидуалним гостима или групи, морају бити истог квалитета као и услуге које угоститељ у истим условима пружа својим директним гостима.

Угоститељ ће се уздржати да било на који начин наговара госта, клијента агенције, да постане његов директни гост.

Ако се агенција истовремено обрати већем броју угоститеља да би добила понуду резервације, уздржаће се од закључивања уговора с више угоститеља за боравак истог госта с намером да накнадно, унутар допуштених уговорених рокова, откаже оне које неће прихватити.

Угоститељ је дужан да агенцији да тачна обавештења о врсти, локацији и категорији свог објекта, нивоу комфора, врсти и начину услуживања оброка.

У случају истицања одштетног захтева госта, због давања нетачних обавештења, одговорност сноси угоститељ.

Угоститељ и агенција, у односу на клијенте, кориснике услуга, уздржаваће се од било каквих изјава којима се доводи у сумњу квалитет услуга које пружа друга уговорна страна, или изјава које су такве природе да доносе штету пословном угледу једне од страна.

УГОВОРИ У ОБЛАСТИ ТУРИЗМА

Основне одреднице

Под уговором о туристичким услугама подразумева се такав угвор код којег једна уговорна страна, која се назива давалац туристичке услуге, обавезује се да другој угворној страни , која се назива корисник услуге, пружи одређену услугу ове природе, док се корисник обавезује да даваоцу услуге за то плати одређену наканаду.

Код туристичких услуга имамо 2 облика правних односа:

1. Однос између туристичке агенције као даваоца услуге и неког трећег лица (нпр.

Хотелско угоститељска организација);

2. Однос између турстичке агенције као даваоца услуге и коросника туристичке услуге.

У првом односу туристичке агенције као даваоца услуга и трећих лица, туристичке агенције могу на три начина иступити:

1. као посредник (у своје име и за свој рачун);

2. Као заступник (у име и за рачун корисника услуга)

3. Као комисионар ( у своје име и за туђ рачун)

Област регулисања туристичких услуга регулисана је Законом о туризму, а на уговоре из ове области се примењују одредбе Закона о облигацијама.

Туризам је врло рано добио међународни карактер, па је тако и регулисање међународних туристичких послова отпочело релативно рано.

Медђународни савез хотелијерства и Међународна федерација путничких агенција склопиле су споразум о пословним односима између хотела путничких агенција 1863. године.

Уговор о организовању путовања

Организатор путовања приликом закључења уговора издаје путнику потврду о путовању која треба да садржи: место и датум издавања; ознаку и адресу организатора путовања; име путника; место и датум почетка и свршетка путовања, датуме боравка, нужне податке о превозу, боравку као и другим услугама које су обухваћене укупном ценом; најмањи број потребних путника; укупну цену за скуп услуга предвиђених уговором; услове под којима путник може тражити раскид уговора као и друге податке за које се сматра да је корисно да буду садржани у потврди.

Ако је пре издавања потврде о путовању путнику уручен програм путовања у коме се налазе подаци из претходног става, потврда о путовању може да садржи само упут на тај програм.

Однос уговора и потврде о путовању

Постојање и пуноважност уговора о организовању путовања независни су од постојања потврде о путовању и њене садржине.

Али, организатор путовања одговара за сву штету коју друга страна претрпи због неиздавања потврде о путовању или њене нетачности.

Сматра се да је тачно оно што стоји у потврди све док се не докаже супротно.

Обавезе организатора путовања

Организатор путовања дужан је да путнику пружи услуге које имају садржај и својства предвиђена уговором, потврдом, односно програмом путовања и да се стара о правима и интересима путника, сагласно добрим пословним обичајима у овој области.

Обавеза обавештавања

Организатор путовања дужан је да путнику пружи потребна обавештења о ценама и условима превоза, боравка и посебних услуга, као и обавештења која се односе на квалитет превозних средстава и смештаја, на ред вожње, везе, граничне и царинске формалности, на санитарне, монетарне и друге административне прописе.

Одговорност за организовање путовања

Организатор путовања одговара за штету коју проузрокује путнику због потпуног или делимичног неизвршења обавеза које се односе на организовање путовања предвиђених уговором и овим законом.

Одговорност организатора путовања кад сам врши поједине услуге

Ако сам пружа услуге превоза, смештаја или друге услуге везане за извршење организованог путовања, организатор одговара за штету причињену путнику према прописима који се односе на те услуге.

Одговорност организатора путовања кад је извршење појединих услуга поверено трећим лицима.

Организатор путовања који је поверио трећим лицима извршење услуга превоза, смештаја или других услуга везаних за извршење путовања, одговара путнику за штету која је настала због потпуног или делимичног неизвршења ових услуга, сагласно прописима који се на њих односе.

Али, и када су услуге извршене сагласно уговору и прописима који се на њих односе, организатор одговара за штету коју је путник претрпео поводом њиховог извршења, осим ако докаже да се понашао као пажљив организатор путовања при избору лица која су их извршила.

Путник има право да непосредно од трећег лица одговорног за штету захтева потпуну или допунску накнаду за претрпљену штету.

У мери у којој је накнадио штету путнику, организатор путовања стиче сва права која би путник имао према трећем лицу одговорном за ову штету (право на регрес).

Путник је дужан да уступи организатору путовања исправе и све што је потребно за остваривање права регреса.

Снижење цене

Ако су услуге из уговора о организовању путовања непотпуно или неквалитетно извршене, путник може захтевати сразмерно снижење цене под условом да је ставио приговор организатору путовања у року од осам дана од дана завршетка путовања.

Захтев за снижење цене не утиче на право путника да захтева накнаду штете.

Искључење и ограничење одговорности организатора путовања

Ништаве су одредбе уговора о организовању путовања којима се искључује или смањује одговорност организатора путовања.

Али је пуноважна писмена одредба уговора којом се унапред одређују највиши износ накнаде, под условом да није у очигледној несразмери са штетом.

Ово ограничење износа накнаде не важи ако је организатор штету проузроковао намерно или крајњом непажњом.

Обавезе путника

Путник је дужан да организатору путовања плати уговорену цену за путовање у време како је уговорено, односно уобичајено.

Путник је дужан да на тражење организатора благовремено достави све податке потребне за организовање путовања, а посебно за прибављање превозних карата, резервацију за смештај, као и исправе потребне за прелазак преко границе.

Путник је дужан да се стара да он лично, његове личне исправе и његов пртљаг испуњавају услове предвиђене граничним, царинским, санитарним, монетарним и другим административним прописима.

Путник одговара за штету коју причини организатору путовања неизвршавањем обавеза које за њега произлазе из уговора и одредби овог закона.

Ако друкчије није уговорено, путник може одредити друго лице да уместо њега користи уговорене услуге под условом да ово лице задовољава посебне захтеве предвиђене за одређено путовање и да путник накнади организатору путовања трошкове проузроковане заменом.

Повећање уговорене цене

(1) Организатор путовања може захтевати повећање уговорене цене само ако је после закључења уговора дошло до промена у курсу размене валуте или до промене у тарифама превозника, које утичу на цену путовања.

(2) Право на повећање уговорене цене из претходног става организатор путовања може остваривати само под условом да је оно предвиђено у потврди о путовању.

(3) Ако повећање уговорене цене пређе десет одсто, путник може раскинути уговор без обавезе да накнади штету.

(4) У том случају путник има право на враћање онога што је платио организатору путовања.

Право путника да одустане од уговора

Путник може у сваком тренутку одустати од уговора, потпуно или делимично.

Ако путник пре почетка путовања одустане од уговора у разумном року који се одређује с обзиром на врсту аранжмана (благовремени одустанак), организатор путовања има право само на накнаду административних трошкова.

У случају неблаговременог одустанка од уговора, организатор путовања може од путника захтевати накнаду у одређеном проценту уговорене цене који се утврђује сразмерно времену преосталом до почетка путовања и који мора бити економски оправдан.

Организатор путовања има право само на накнаду учињених трошкова ако је путник одустао од уговора због околности које није могао избећи или отклонити и које би, да су постојале у време закључења уговора, представљале оправдан разлог да не закључи уговор, као и у случају ако је путник обезбедио одговарајућу замену или је замену нашао сам организатор.

Права организатора путовања да одустане од уговора

Организатор путовања може одустати од уговора, потпуно или делимично, без обавезе на накнаду штете, ако пре или за време извршавања уговора наступе изванредне околности које се нису могле предвидети, ни избећи или отклонити, а које би, да су постојале у време закључења уговора, представљале оправдан разлог за организатора путовања да уговор не закључи.

Организатор путовања може одустати од уговора без обавезе на накнаду штете и кад се минималан број путника, предвиђен у потврди о путовању, није сакупио, под условом да о тој околности путник буде обавештен у примереном року који не може бити краћи од пет дана пре дана кад је путовање требало да отпочне.

У случају одустанка од уговора пре његовог извршења, организатор мора у целини вратити оно што је примио од путника.

Ако је организатор одустао од уговора за време његовог извршења, има право на правичну накнаду за остварене уговорене услуге, а дужан је предузети све нужне мере за заштиту интереса путника.

Измена програма путовања

Измене у програму путовања могу се вршити само ако су проузроковане ванредним околностима које организатор путовања није могао предвидети, избећи или отклонити.

Трошкове који су настали услед измене програма сноси организатор путовања, а смањење трошкова иде у корист путника.

Замена уговореног смештаја може се вршити само употребом објекта исте категорије, или на терет организатора, употребом објекта више категорије и у уговореном месту смештаја. Ако су у програму путовања извршене битне измене без оправданог разлога, организатор путовања мора у целини вратити оно што је примио од путника који је због тога одустао од путовања.

Ако су битне измене у програму учињене за време извршавања уговора, путник у случају одустанка сноси само стварне трошкове остварених услуга

УГОВОР О ОСИГУРАЊУ ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ

1. Значај и функције осигурања

Осигурање је комплексна активност усмерена на чување добара и обнову оштећене имовине, а кад се ради о осигурању лица, то је онда систем мера за очување живота, здравља и животног стандарда.

Циљеви осигурања су економска заштита имовине и лица, а ти циљеви се остварују исплатом накнаде штете за оштећење и пропале ствари, односно исплатом уговорених износа о осигурању лица, кад настане осигурани случај.

Осигурање има и психолошки ефекат – ствара осећај сигурности, уверења да их штетни догађаји неће оштетити или сувише оштетити. Штетни догађај тако неће имати дејство потпуно неочекиваног случаја. Ризик прелази на заједницу.

Осигурање се заснива на искуству да се неке појаве у природи и друштву дешавају изузетно, али се ипак дешавају. Ако се удруже сви они који су изложени таквим појавама, штетне посљедице се могу економски ублажити или отклонити.

Осигурање може извршити своју економску функцију само ако постоји маса осигураника. Осигурање укључује и превентивне мере, због тога су осигуравачи дужни при утврђивању услова осигурања, односно приликом закључивања уговора са осигураницима, предвиђети и мере које имају сврху отклањање узрока и смањења штета (губитак права на накнаду, давање премије пажљивијим и сл. )

Функција осигурања је тројака:

1 чување имовине – предузимање превентивних и репресивних мера, те накнада штете 2 акумулација новчаних средстава – која се стављају на располагање пословном свету 3 социјална сигурност - ублажавање материјалних незгода.

2. Уговор о осигурању

2. 1. Извори права код уговора о осигурању

Правни извори овог уговора могу се поделити у две групе: законске и аутономне. Законски: (Закон о осигурању имовине и особа, ЗОО, Закон о поморској пловидби) Аутономни извори су правила осигуравајуће организације, које оне доносе самостално.

Могу бити:

1. општа – за поједине типове и групе осигурања

2. посебна правила – за поједину врсту осигурања

Посао осигурања – је шири појам од уговора о осигурању. Он најпре означава укупну правну регулативу појединог осигурања и друго постоји значајна разлика између уговора и посла.

Закон о Осигурању имовине и особа- активности осигуравача дели у две групе:

1. група:

-закључивање и извршавање уговора о осигурању имовине и лица

-закључивање и извршавање уговора о саосигурању и реосигурању

-мере за спречавање и смањење ризика који угрожавају осигурану имовину

-мере на спречавању и смањењу штета

-други послови осигурања

2. група:

-послови посредовања у уговарању осигурања

-заступања у осигурању

-снимање ризика,

-снимање и процена штете

-продаја остатка осигураних уништених ствари

-пружање правне помоћи и других интелектуалних и техничких услуга у осигурању

Уговор о осигурању је уговор којим се обавезује уговаратељ осигурања да, на начелима узајамности и солидарности, удружује одређени износ у заједници осигурања (осигураватељ), а заједница се обавезује да, ако се деси догађај који представља осигурани случај, исплати осигуранику или некој трећој особи накнаду, односно уговорену своту или учини нешто друго.

Обележја овог уговора су:

-синалагматичност, теретност, формалност, а у појединим случајевима и својства уговора у корист трећих лица.

2. 2. Правна природа посла осигурања

О правној природи осигурању постоји више теорија које се могу поделити у две групе: уговорна и противуговорна схватања.

Противуговорна теорија тврди да је посао осигурања резултат деловања економски јаче стране – осигуравача па због тога није уговорног карактера. Он унапред, попут законодавца, прописује правила за будуће случајеве осигурања. Нема равноправности воља, па према томе ни уговора.

Други, пак, тврде супротно тј. да је овај правни посао уговорног карактера и то је поткрепљено са 5 теорија и то:

а) теорија накнаде штете – по којој се осигураник овим уговором обезбјеђује од штетних посљедица

б) мешовита теорија – по њој је уговор о имовинском осигурању уговор о штети која се може догодити, а уговор о личном осигурању представља алеаторни правни посао

ц) алеаторна теорија- тврди да не постоји еквивалентност између осигуравача и осигураника јер је могућа неподударност уплаћених премија са накнадом штете

д) Теорија престација – тврди да је уговор еквивалентан јер он обавезује обе стране на вршење одређених обавеза (плаћање премије и отклањање штете)

е) Теорија организовања заштите од ризика – осигуравач се за премију обавезује да ће накнадом штете обезбедити осигураника.

2. 3. Закључивање уговора о осигурању

У највећем броју случајева осигуравач тражи посао, сауговораче, преко свог представника

(аквизитера осигурања) који може имати посредничка или заступничка овлаштења. Претпоставља се да аквизитер нема овлаштења на заступање.

У праву БиХ ,примера ради, уколико заступнику осигуравач није одредио обим овлаштења, заступник је по самом закону овлаштен на склапање уговора у име и за рачун осигуравача. . .

У нашој пракси осигурање се заснива уговором, а он се закључује на основу писмене понуде (формулара). У неким упоредним правима ова понуда уопште не обавезује, док код нас по Закону писмена понуда веже понудиоца за време од 8 дана од приспјећа осигуравачу. Понудилац може обезбједити и краћи рок. Код животног осигурања понуда веже понудиоца 30 дана од приспјећа.

ЗОО предвиђа три начина закључивања уговора:

-као правило узима се да је уговор о осигурању закључен кад уговарачи потпишу полису осигурања, или листу покрића.

-кад неко поднесе писмену понуду за закључење уговора осигуравачу и овај је прихвати или не одговори да одбија понуду

-за неке случајеве, условима осигурања може бити предвиђено да уговорни однос из осигурања може настати самим плаћањем премије (због хитности роба у транспорту)

Код обавезног осигурања обавезе и права странака су утврђени законом и правилима осигурања па однос настаје и без закључивања уговора, чим осигураник поднесе пријаву, односно чим уплати премију.

2. 4. Полиса осигурања

О закљученом уговору о осигурању осигуравач издаје полису (лат. полицере – обећати) осигурања у којој је садржано сљедеће:

- уговорне стране

- осигурана ствар или лице

- ризик осигурања

- трајање осигурања

- свота осигурања (и податак да је осигурање неограничено, ако је неограничено)

- премија

- датум издавања полисе и потписи уговорних страна

- име и презиме оног на кога се осигурање односи

- оштампани услови осигурања да су општи и посебни услови саставни део уговора

Оно што је уписано у полиси има предност над општим и посебним условима осигурања, и у случају супротности важећа ће бити рукописна одредба.

Полиса може бити привремено замењена листом покрића. То је писмена изјава осигуравача којом извештава осигураника да прихвата његову понуду и преузима осигурање одмах.

Она има карактер исправе о осигурању и издаје се да би се избегне штетне последице по осигураника ако је потребан проток времена да се добије полиса осигурања (нпр. због лекарског прегледа код осигурања живота).

Листа покрића садржи исте елементе као и полиса осигурања, с тим да листа покрића траје само до издавања полисе осигурања.

Полиса осигурања је хартија од вриједности и може гласити на одређено име, по наредби и на доносиоца. Полиса осигурања живота може гласити само на име или по наредби. Она се може и залагати када гласи по наредби, а залаже се индосаментом.

ЕЛЕМЕНТИ УГОВОРА О ОСИГУРАЊУ

1. странке, 2. предмет осигурања 3. ризик, 4. премија, 5. осигурана сума, 6. Трајање осигурања

1. Странке код уговора о осигурању

То су осигуравач (осигуратељ, осигураваоц) и уговарач осигурања.

1. 1. Осигуравач правно лице које се бави пословима осигурања као делатношћу. Послује у форми деоничког друштва те је његов минимални законски износ главнице 1. 000. 000 дин за послове осигурања живота и 2. 000. 000 дин за друштва која се баве са више врста осигурања.

За оснивање је предвиђен концесиони систем, а одобрење даје Уред за наџор. Уколико је улог страних улагача већи од 50% потребно је и одобрење министарства финансија.

Као осигуравач може се појавити и друштво за узајамно осигурање. На страни осигуравача може бити и више субјеката, који се претходно споразумију о заједничком сношењу ризика и његовој расподели. Сваки који је наведен у полици осигуранику одговара за потпуну накнаду.

1. 2. Уговарач осигурања

Уговор о осигурању се углавном закључује у своје име и за свој рачун, па је уговарач осигурања уједно и осигураник. Уговарач осигурава своју ствар (односно имовински интерес) или живот (као телесни интегритет).

Код осигурања лица уговарач може осигурати и живот трећег лица.Тада је потребна позитивна заинтересованост за живот и здравље трећег лица, а у случају осигурања за случај смрти трећег лица, неопходна је писмена сагласност трећег лица која се даје у полиси.

Уговор о осигурању може се закључити и у своје име а за туђи рачун. Обавезе плаћања премије и остале обавезе су на уговарачу, док накнаду не може наплатити без пристанка те треће особе. Код осигурања накнада штете може бити исплаћена и трећем лицу (бенефицијару).

Код осигурања имовине, имовину може осигурати било ко коме је то у интересу.

2. Предмет осигурања

Предмет осигурања је добро за чије су нормално постојање странке заинтересоване, оно чему се пружа заштита од ризика, о чему је склопљен уговор, оно што се осигурава.

Могу бити ствари, животиње, бестелесне ствари (осигурање кредита, осигурање од одговорности) и лица. ЗОО стоји на овом становишту и да полиса треба да садржи податке о томе шта се осигурава.

3. Ризик код осигурања

Ризик је будући неизвестан догађај који у конкретном слућају може проузроковати штетну посљедицу. Да би неки предмет могао да буде осигуран потребно је да буде изложен ризику. Основни услов посла и битан елеменат уговора. Где нема ризика нема ни осигурања.

Ризиком се сматра:

- могућност наступање економски штетног догађаја, тј. догађаја услед којег може настати штета на предмету осигурања.

- сама опасност, догађај против кога се осигурава штетни догађај, узрок штете

- и сама штета

Да би се неки догађај сматрао ризиком у осигурању потребно је да испуњава следеће услове:

1. могућност његовог наступања

2. и да је подобан да проузрокује последице против којих се осигурава (ако се осигурава од поплаве да се ствар налази у пределу који може бити поплављен, од пожара – да ствар може горети итд.- објективна могућност)

3. По ЗОО даље мора бити будући, неизвестан и независан од искључиве воље уговарача.

Ризик у себи носи: елеменат неизвесности – не зна хоће ли се и када десити догађај против којег се осигурава (свако ће умрети, али не зна када).

Догађај треба да буде будући, да се није десио или се не зна да се десио (нпр. брод отпловио, а осигурава се од путног ризика, могуће је да је већ брод потонуо, али се не зна), у супротном уговор је ништаван.

Могућност уговарача да утиче на остварење ризика процењује се објективно, а не субјективно.

Право предствља још два услова да би ризик био покривен осигурањем:

1. да је веза осигураника и имовине легална (да није украдена), односно код осигурања лица да радње при којима је човек изложен ризику нису противправне (нпр. провалне крађе).

2. да би се неки догађај могао узети као ризик потребно је да се понавља, и што је учесталост већа осећа се већа потреба за заштитом и већа је вероватноћа наступања штетних последица.

Висина штете израчунава се посебним математичким методама.

Сви елементи ризика утврђују се приликом закључивања ризика и осигурати се може против једног или више ризика (за поморско осигурање постоји само од више ризика).

4. Премија код осигурања

То је износ који уговарач уплаћује у фонд осигурања као као цену за ризик који преузима осигуравач. На њену висину утиче степен вероватноће остварења ризика, и у зависности од њега утврђује се висина премије кориштењем тарифе.

Степен вероватноће остварења ризика се израчунава статистичким посматрањем штетних догађаја, па се при одређењу премије узимају сљедећи елементи:

- интензитет наступања штетног догађаја – што чешће наступа штетни догађај премија је већа, јер је већа вероватноћа да ће осигуравач исплатити накнаду.

- трајање осигурања (ако је период осигурања дужи вероватноћа штетног догађаја је већа, па и премија треба да је већа)

- вредност ствари, односно од накнаде (што је накнада већа – већа је и премија.

Премија израчуната на претходни начин назива се у литератури теоријском, статистичком или нето-премијом, а у ЗОИО техничком премијом. Кад се на техничку премију додају накнаде за организовање превентиве добија се функционалан премија која је бруто- премија.

Премија као извор прихода осигуравача одређује се тарифом коју доноси сваки осигуравач.

По начелима технике осигурања, премија би требала да буде недељива, што значи да се плаћа за цео период осигурања (пожари у шумама су чешће лети).

5. Осигурана сума

Осигурана вредност је у уговору утврђена вредност имовинског интереса која је за уговарача концентрисана у предмету уговора. Осигурана сума разликује се од накнаде по основу осигурања.

Накнада је износ који осигуравач исплаћује кориснику накнаде кад наступи уговором предвиђени штетни догађај, кад се оствари ризик који је покривен осигурањем.

Она се не уговара али зависи од штете коју претрпи осигураник. Осигурати се не мора на стварну вредност ствари, него може бити испод вредности што значи да осигуравајуће друштво нпр. неће исплатити пуну цијену штете за оштећену ствар. Таква врста осигурања се назива подосигурање.

Супротно од тога је надосигурање. ЗОО у начелу не прихвата надосигурање – осигурање изнад стварне вредности, она се снижава до ставрне вредности (зграда се може осигурати на цијену изградње умањену за износ амортизације).

У неким случајевима осигурање или уговор предвиђају да се накнада ограничава одређењем највеће осигуране суме тј. одређивање њеног максимума који се може добити у случају штете. (да би се спријечиле шпекулације, односно да сам осигураник не би изазвао настанак осигураног случаја – нпр. код осигурања стоке илиу транспортном осигурању до 90%)

Код осигурања лица уговара се осигурана сума која представља износ накнаде. У полису се уноси осигурана свота, а не накнада, она је као елеманат уговора одредива.

6. Трајање осигурања

То је период у коме је осигураник покривен осигурањем. Његова дужина битно утиче на величину ризика и износ премије.

Трајање се одређује: - најпре уговором – изричитим одређивањем почетка и краја времена или позивом на опште услове пословања. Уговор се може склопити и на неодређено вријеме тада осигурање траје док траје уговор.

Постоје и изузетци – могу се споразумјети да је осигурањем покривен и период који претходи закључивању уговора или да траје извесно вријеме након истека трајања осигурања.

ЗОО разликује тренутак закључивања уговора од тренутка кад почиње дејство. Дејства почињу 24 сата од потписивања полисе осигурања. Ако је трајање осигурања уговорено оно траје до истека посљедњег дана рока.

И овде постоје изузетци:

-ако је уговорено да се премија плаћа ођедном и приликом закључивања уговора, дејство почиње од идућег дана по уплати премије,

-када се испоставља листа покрића – од дана издавања

ОБАВЕЗЕ СТРАНАКА

1. Обавезе осигураника

1. давање података о ризику, 2. плаћање премије, 3. Обавјештавање о осигураном случају и промене ризика 4. Старање о осигураном предмету

1. 1. Давање података о ризику

Уговарач је дужан да приликом закључења уговора пријави осигуравачу све околности које су значајне за процјену ризика, а које су му познате или му нису могле остати непознате.

Пошто уговарач (осигураник) не зна које су то оклности то се ради путем упитника, који саставља осигуравач, а попуњава уговарач. Ту је веома важно да ли је уговарач поступио савесно или несавјесно тј. да ли је дао тачне податке или није.

Ако је уговарач намерно дао нетачне податке осигуравач може у законски одређеном року од три мјесеца да тражи поништење уговора. Ако је уговарач не намерно дао нетачне податке осигуравач може тражити раскид уговора или повећање премије. Уколико уговарач не пристане, уговор престаје по самом закону.

У случају да је осигуравач у часу закључивања уговора знао или је могао знати да су добијени подаци нетачни или да је уговарач неке информације прећутао, он се не може више позвати на нетачност пријаве и остварити своје право, односно тражити повећање премије.

Исто је решење када осигуравач у току трајања осигурања сазна за нетачност информација. Он своје право може остварити у законом предвиђеном року, у супротном губи право.

Код осигурања живота ако је осигураник дао погрешне податке о годинама,

-а оне прелазе горњу границу, уговор је ништаван, а примљене премије се враћају

-а оне не прелазе горњу границу, уговор остаје на снази, осигурана свота се смањује у сразмери уговорене премије и премије која је предвиђена за његове стварне године

-осигураник има мање година него што је пријављено, смањује се премија на његове стварне године и осигуравач је дужан вратити разлику у примљеним премијама

1. 2. Плаћање премије (код осигурања)

Њу плаћа уговаратељ. Но осигуравач је дужан примити премију и од сваког ко има правног интереса да она буде уплаћена. По изричитој одредби ЗОО обавеза није доносива. Ако ништа није уговорено плаћа се у месту где је седиште, односно пребивалиште уговарача осигурања.

По правилу се плаћа унапред, а може бити уговорено и другачије (квартално, полугодишње и сл. ). Обавеза осигуравача на накнаду штете настаје тек пошто осигураник уплати премију.

Данас је код свих осигурања усвојено да се плаћа фиксна премија коју израчунава осигуравач, за коју се приговара да није правична јер висина уплачених премија знатно превазилази износ исплаћених штета у једног години и да се као критеријум не узима вредност ствари него нека друга особина (моторна возила)

Код имовинског осигурања правило је да осигуравач не мора да опомиње осигураника да плати премију изузев ако је уговор на неодређено време, а премија није уплаћена за наредни период.

Уколико осигураник не плати ни у року од 30 дана од опомене, следи раскид уговора по сили закона.

Код осигурања живота ако премија не буде исплаћена у доспелости, осигуравач опомиње уговарача и даје му законски рок од 30 дана за плаћање с тим да рок не може бити и краћи. Осигуравач не може раскинути уговор ако су дотле уплаћене премије бар за 3 године, само може смањити осигурану своту на износ откупне вредности осигурања.

1. 3. Обавештавање о осигураном случају и промене ризика

Чим се деси осигурани случај осигураник је дужан да обавести осигуравача о томе у року од три дана, како би овај могао проверити стање и утврдити насталу штету. Ако то не учини осигуравач није дужан надокнадити онај део штете који је услед тога пропуста настао. Али се ни уговором не може предвидети да осигураник губи своја права осигурања због тога што је пропустио рок.

Уговарач је дужан и током трајања осигурања (исто као и при закључивању уговора) обавестити осигуравача о свакој околности која је од значаја за оцену ризика код осигурања имовине и то без одгађања. Уколико је повећање ризика настало без његове кривице рок за пријаву је 14 дана. О смањењу ризика није постављен рок, јер се претпоставља да уговарач има интереса до то што пре обави.

Повећање, односно смањење ризика код имовинског осигурања даје право на захтев промене премије. Заинтересовани партнер, уколико друга страна одбије промену премије, може раскинути уговор. Код осигурања лица обавеза обавештавања постоји у случају да је ризик повећан променом занимања.

1. 4. Старање о осигураном предмету

Осигураник је дужан да води бригу о осигураној имовини и одржава је у реду, да предузме све мјере заштите осигуране имовине и спречавања ширења штете. Не учини ли то осигуравач има право да му не надокнади онај део штете који је настао због конкретног пропуста.

Осигураник усљед овог не може изгубити право осигурања, па чак и да је било уговорено другачије (одредба би била ништавна) изузев ако је предузимање тих мера било од утицаја за настајање штете.

Обавеза старања се продужује и кад настане осигурани случај. Осигураник је дужан да предузме све мере за спречавање повећања штете. Исто и овђе осигуравач има право да му не надоканди онај део штете који је настао због непредузимања ових мјера, а ко је могао предузети.

2. Обавезе осигуравача код уговора о осигурању

Основна обавеза: плаћање накнаде Остале обавезе осигуравача

• осигуравач је дужан да путем реосигурања обезбеди средства за исплату накнаде

• осигуравач мора своју економску делатност да организује сагласно економским начелима осигурања – могућност трајног обезбеђења извршења својих обавеза по основу осигурања

• обавеза осигуравача је да своје опште акте правила осигурања, тарифе услови осигурања и сл. учини доступним јавности

• осигуравач је дужан обавестити осигуранике о условима осигурања – законска му је дужност да приликом закључивања уговора преда осигуранику правила и услове осигурања и да га упозори да су они саставни део уговора, да му изда полису

• осигуравач је дужан да се осигура од ризика немогућности исплате накнада јачањем разних фондова тј. ширењем свог посла и самим тим прикупљањем већег броја средстава.

Ова обавеза у нашем праву је јавног карактера и не потиче из уговора него из карактера и технике пословања

2. 1. Плаћање накнаде (као основна обавеза осигуравача)

Плаћање накнаде, односно плаћање осигуране суме, је основна обавеза осигураваћа према осигуранику када се деси догађај против кога се лице осигурало. Пре исплате најпре се утврди постојили уговор о осигурању, затим је ли се десио случај предвиђен уговорм, те има ли осигураник право на накнаду и колика је та накнада.

Осигуравач је дужан исплатити накнаду осигуранику или имаоцу полисе ако је она издата на доносиоца, и то у року од 14 дана, од дана добијања обавештења да се случај десио.

Ако се износ накнаде не утврди у том року осигуравач је дужан исплатити као предујам дио накнаде који није споран, ако то тражи овлаштено лице. Ако је спорно постојање или висина накнаде, рок од 14 дана тече од дана када су они утврђени.

Поступак којим се утврђује постојање обавезе за накнаду је сложен и састоји се из фаза, и то:

1. утврђивање осигураног случаја – да ли је то случај из уговора и је ли погодио осигураника,

2. процена штете (ако се осигуравач и уговарач не сложе о висини штете онда се она поверава вештацима, а ако једна од страна није задовољна и њиховим налазом онда се покреће спор код Суда)

3. утврђивање величине накнаде: код имовинског осигурања износ накнаде не може прећи висину стварне штете, док се изгубљени добитак изричито уговара, а висина накнаде је ограничена висином осигуране своте па се ова два правила комбинују.

Ако је уговором утврђена вредност ствари онда се накнада одређује према тој вредности. Накнада не може прећи стварну штету и не може бити извор богаћења. Код подосигурања накнада не може прећи осигурану суму без обзира на стварну вредност ствари

Ако је ствар делимично оштећена примењује се правило пропорција:

Накнада штете = (осигурана свота/стварна вредност) џ стварна штета (примјењује се код нас) или

Накнада штете = (износ плаћене премије/износ премије коју би требало платити) џ стварна штета (у Француској)

Поред накнаде штете осигуравач је дужан да надоканди и трошкове које је осигураник морао нужно учинити ради отклањања и смањења штете, и онда када они заједно са накнадом прелазе осигурану суму

Код неких врста осигурања, када се ствар осигурава испод вредности, може се уговорити да се у случају делимичне штете уместо примене пропорције, врши накнада за потпуну штету, а ако ствар потпуно пропадне исплаћује се сума осигурања. То осигурање назива се осигурање на први ризик. Премија је већа од премије која одговара суми осигурања, а мања од премије за стварну вредност.

Неким случајевима може се уговорити да осигуравач плаћа накнаду само ако штета пређе одређену границу. Тај део штете који се не исплаћује назива се франшиза. Слаба страна франшизе је да осигураник нема интереса да штета буде мања и није стимулисан да предузме радње и мере услед којих би она могла бити мања.

Код осигурања живота осигуранику или кориснику исплаћује се осигурана сума када осигураник умре или доживи одређено доба живота.

Осигуравач није дужан да надокнади штету ако је:

1) она настала због ратних операција, побуна и немира, (и самоубиством код осигурања лица).

2) уколико је штету проузроковао осигураник намерно (непажњом да, али намерно не), изузетак је код обавезног осигурања корисника м/в од одговорности

3) у случају да је она настала услед недостатка осигуране ствари и сл. осигурање није дужно платити накнаду и у случају осигурања живота ако је смрт проузрокована ратним операцијама. Такође, није дужно ни за накнаду штете коју је осигураник намерно починио.

Постоји пар изузетака од правила да осигуравач не надокнађује штету и то: осигуравач је у случају смрти осигураника накнаду дужан поделити наседницима и то у зависности колико је који добио наследства од осигураника ако је штета била на превозном средству осигурање је дужно надокнадити штету осигуранику без обзира да ли је он крив за штету или није

Откуп полисе и предујам: у полису осигурања мора бити наведена њена откупна цена као и захтев за предујам. Ако је осигурање закључено за цео живот осигураника, осигуравач је дужан да му исплати откупну цену полисе, ако је уплаћена премија бар за три године.

Исто важи и за предујам.

ПОДЕЛА ОСИГУРАЊА

1. Подела осигурања

Према начину настанка осигурање се дели на добровољно и обавезно. А друга најчешћа подела је на:

- осигурање лица

- осигурање имовине

- поморско осигурање (које се дели на каско и карго тј. осигурање брода и осигурање бродске пошиљке)

2. Подела осигурања имовине

-осигурање ствари – предмет је ствар имовинске вредности и накнађује се штета у слућају пропасти или оштећења ствари.

-осигурање од имовинских штета – обавеза осигуравача је у накнади имовинске шете кад се деси случај, без обзира има ли оштећења ствари, или је штета настала као непосредна или посредна последица оштећења или уништења ствари, затим кад није остварен могући добитак или кад су проузроковани трошкови.

Неке врсте осигурања имовине: а) од пожара

б) од провалне крађе ц) осигурање добитка

д) осигурање стакла од лома и сл.

3. Осигурање лица (подела)

ЗОИО разврстава послове животних осигурања на:

1. осигурање живота

- осигурање на недоживљење (осигурање живота)

- осигурање на случај болести, незгоде неспособности (осигурање од несретног случаја) –

овђе се исплаћује и трошкови лечења

2. пензионо осигурање

4. Пловидбено осигурање

Пловидбеним осигурањем се покривају ризици којима су за време пловидбе изложени брод, уређаји и опрема брода (каско осигурање), те роба и друге ствари које се превозе бродом (карго осигурање). Осигурање се врши од пловидбених незгода, елементарних непогода, експлозија, пожара, разбојништава на мору и унутрашњим водама и други ризици који се могу уговарати (неиспорука, ратни ризици, манипулативни итд. )

Овим осигурањем није обухваћено осигурање од одговорности за штете које се нанесу трећим лицима у вези са правом располагања бродом.

Осигуране ствари се морају превозити уговореним бродом и не може се променити брод без сагласноти осигуравача, осим претовара у случају невоље, у противном уговор се раскида. Међутим постоји генерална полиса којом се може осигурати терет без обзира на који је брод укрцан.

Код пловидбеног осигурања осигуравач преузима и ризик баратерије. Баратерија је по праву Енглеске и Немачке намеран и недозвољен акт заповедника брода и чланова посаде, учињен без сагласности бродара којим се брод и ствари излажу уништењу, оштећењу или конфискацији. По правима других земаља то су намјерне штете, затим штете настале кривицом и непажњом заповедника и чланова посаде (кријумчарење, скретање са утврђеног пута итд. )

Осигуравач није дужан уговарачу да преда полису осигурања прије него што наплати премију, али је обавезан да извршава своју обавезу из уговора, ако то посебно није уговорено.

5. Обавезно осигурање

Обавезно осигурање се уводи само законом. Може бити прописано осигурање:

- од ризика који угрожавају трећа лица и

- од ризика која представљају општу опасност.

Према ЗОО обавезна осигурања су:

- путника у јавном саобраћају од поседица несретног случаја

- власника/корисника м/в од одговорности за штете почињене трећим лицима

- власника/корисника ваздухоплова од одговорности за штете почињене трећим лицима

- власника/корисника брода на моторни погон од одговорности за штете почињене трећим лицима

Сви који обављају јавни превоз дужни су да са осигуравачем склопе уговор о осигурању путнике које превозе од поседица несрећног случаја за случај: смрти, трајног губитка опште радне способности и за случај пролазне неспособности путника за рад. Исто правило важи за друге пословне субјекте када превозе своје раднике када их превозе на рад или у вези са обављањем своје ђелатност.

Ако путника задеси несретан случај, осигуравач је дужан исплатити: осигурану суму ако је дошло до смрти или трајног губитка радне способности

ако је дошло до делимичног губитка радне способности осигурање исплаћује одређени проценат осигуране суме који одговара проценту губитка опште радне способности накнаду изгубљене зараде и нужних трошкова лечења

Код обавезног осигурања у саобраћају нема кумулирања, захтева јер уговор не закључује путник, него организација. Од износа накнаде штете по основу судске одлуке коју превозник дугује путнику, одбија се накнаде коју је путник наплатио од осигуравача.

РЕОСИГУРАЊЕ

1. Појам

То је уствари осигурање осигуравача, а служи да се обезбеде средства за исплату накнаде штета кад средства осигуравача нису довољана за то. Реосигурање у том случају даје осигуравачу средства неопходна за исплату накнаде штета и сума осигурања.

Дакле, реосигурањем осигуравач преноси на другог осигуравача део ризика, у случају да не може да исплати своје клијенте. Осигуравач задржава осигурање једног дела ризика за себе, а други дио уступа реосигуравачу. У истој мери учествује и у премији. Када се деси осигурани случај, у накнади штете, учествују оба осигуравача сразмерно деловима којима су преузели ризик.

Организација за осигурање својим општим актима предвиди износе које покрива сопственим средствима, а према принудним прописима уговоре који прелазе овај лимит осигуравач је обавезан да реосигура (најпре код реосигуравача у земљи, а онај део који не може на овај начин код реосигуравача у иностранству).

2. Врсте реосигурања

Реосигурање се проводи на основу уговора и има неколико облика. Може бити успостављено на:

1. основу осигуране суме или на основу штете.

2. реосигурање вишка штете и реосигурање вишка (годишњег) губитка

Оснивач може да уступи реосигурању један један дио свога ризика (10%), па се то осигурање зове квотно (данас се мање користи). Постоји и ексцедентно осигурање гђе осигуравач одлучује који ће део ризика преузети он, а који ће уступити реосигурању, али у сваком послу осигурања у сношењу ризика учествује и реосигуравач

Код осигурања штете реосигурање се може уговорити на неколико начина:

осигуравач сноси штету сам до одређене висине, а све преко преноси на реосигуравача

(тзв. чисто реосигурање вишка штете)

код осигурања другог ризика у свакој накнади штете, за коју осигуравач тако одреди, учествује и реосигуравач

Код реосигурања вишка губитка реосигуравач надокнађује губитак настао у уговорној врсти осигурања у одређеном периоду (1 година).

ПРЕСТАНАК УГОВОРА О ОСИГУРАЊУ

1. По сили закона

-Ако за време трајања уговора предмет осигурања пропадне услед догађаја који није предвиђен уговором (враћа се сразмјеран део премије)

-Ако је рок осигурања уговорен престаје са истеком уговора (последњег дана рока).

-у случају стечаја осигуравајућег друштва и то након истека 30 дана од отварања стечајног поступка. Исто правило не важи кад је стечај над уговарачем. Код осигурања лица престаје када лице пређе старосну границу до које осигуравао врши осигурање.

-због неплаћања премија и то по закону када протекне 30 дана од дана доспелости, односно од уручења препорученог писма о доспелости премије

-кад осигураник намерно да погрешне податке или их пропусти дати, а осигуравачу понуди повећавање премије, ако осигураник то не прихвати ни у року од 14 дана.

2. Једностраним раскидом и то у неколико случајева:

-ако му уговарач да нетачну пријаву или прећути релевантне податке осигуравач има право да раскине уговор

-осигуравач може раскинути уговор ако се у периоду након склапања ризик повећао до те мере да при таквим условима уговор уопште не би био склопљен (процјена утицаја повећања ризика припада осигуравачу)

-осигуравач може раскинути уговор са неограниченим роком са даном доспелости премије.

Отказни рок износи 3 месеца, а код осигурања дужих од 5 година, отказни рок је 6 месеци од дана писмено дате изјаве о раскиду.

И осигураник има иста права.

-осигуравач може тражити раскид ако друштво иде у стечај и то у року од 3 месеца од дана отварања стечаја. Дио премије иде у стечајну масу. Исто право припада осигуранику.

-осигуравач може раскинути уговор када је извршено надосигурање услед преваре осигураника. Исто право има осигураник.

-осигураник може тражити једнострани раскид када се након уговора ризик смањио а осигуравач одбије смањење премије

-напокон осигураник има право у свако доба да раскине уговор уз надокнаду штете коју је тим актом проузроковао осигуравачу

УГОВОР О ФРАНШИЗИНГУ

Шта је то франшизно пословање?

Сопствени (приватни или лични) бизнис "под франшизом" – иако под окриљем франшизе и видљив „под туђим брендом“ – и даље је и те како лични бизнис, а представља један од најбољих начина за успешније пословање. Што је још важније, ризик од пословног неуспеха у започињању пословању "под франшизом" је значајно нижи но у "самосталном" пословању. Дакле: франшизно пословање је начин да се у личном бизнису примени доказани, успешнији, пословни модел и тиме умањи могућност неуспеха.

Када чујемо било шта на тему франшиза и франшизних мрежа, прва асоцијација су нам обично ланци ресторана брзе хране – као што су МцДоналд’с, Бургер Кинг или Субњаy. Ове компаније и јесу франшизне иконе, може се рећи чак и гиганти у свету франшизног пословања, али и мимо њих егзистира читаво једно огромно тржиште франшиза (франшизних мрежа) – погледајте, рецимо, само Каталоге франшиза на свим нашим порталима.

Када купите односно примите франшизу (јер се то у бранши уобичајено и тако каже - примање је привремен однос, односно однос који траје док траје сарадња) ви заправо и даље суштински послујете сопственим средствима и ресурсима, на сопствени ризик; међутим, овај пут под туђим именом – под брендом даваоца франшизе. Такав, познатији и звучан бренд, само је додатна гаранција за већу препознатљивост и, аутоматски, већи број клијената, а самим тим умањену могућност вашег пословног неуспеха. Односно, лакшег пословног успеха!

Када одлучите да купите франшизу, давалац и ви – као прималац франшизе - заправо потписујете франшизни уговор, којим се дефинишу међусобна права и обавезе. Основна обавеза даваоца франшизе је да Вам обезбеди лиценцу (права) за легалност пословања под његовим брендом, као и да врши константни трансфер знања о вођењу свог посла на вас, за све време трајања франшизног уговора. Са друге стране, основна обавеза Вас, као примаоца франшизе, јесте да поштујете пренета правила понашања и – да плаћате франшизне накнаде.

Франшиза, дакле, није само куповина "права на бренд" – то је читав систем пословања. Реч систем и јесте кључ за разумевање пословних правила у оквиру франшизног пословања. Прималац франшизе може да рачуна на системски пренос знања о пословању – од личне обуке (обуке за управљање бизнисом) и обуке запослених, константне подршке у набавкама, снабдевању и продаји, преко финансија и рачуноводства, све до преноса маркетиншких и промотивних знања.

За сво ово знање, као прималац франшизе, плаћате накнаду. Најчешће су то тзв. улазна накнада, затим редовна накнада – коју плаћате за све време трајања уговора (може бити, рецимо, исказана у одређеном проценту од оствареног промета) и накнада за маркетинг (ова накнада користи читавој франшизној мрежи, тј. свим примаоцима франшизе). Понављамо, ово су најчешћи облици накнада – некада их има више, али се често дешава да се нека од накнада и не захтева – све зависи од случаја до случаја.

Да пробамо да сумирамо: прималац франшизе у личном пословању користи бренд, искуство, знања и методе развијене од стране даваоца франшизе.

Основни принципи сарадње у франшизи

1. Давалац франшизе је власник заштитног знака (робне марке, жига…) и бренда франшизне мреже.

2. Давалац франшизе је успешност свог пословног концепта доказао у пракси –

профитабилношћу и препознатљивошћу бренда.

3. Прималац франшизе је и даље самостални предузетник, тј. послује у своје име и за свој рачун – поседује сопствено привредно друштво и законски одговара за њега, а интерес му је добит из пословања.

4. Основне инвестиције за примаоца франшизе чине трошкови отварања и опремања продајног места-пословнице и набавка робе, али и улазна франшизна накнада.

5. Прималац франшизе је власник имовине продајног места.

6. Давалац франшизе треба да научи примаоца франшиза како да правилно послује, тј. да изврши трансфер знања (кноњ-хоњ).

7. Корисник франшизе плаћа франшизне накнаде. Најчешће, поред улазне, плаћа редовну месечну франшизну накнаду за коришћење знања (или у облику конкретног, фиксног, новчаног износа; или као део, односно, проценат од оствареног промета; или, пак, индиректно – кроз маржу на робу коју набавља од даваоца франшизе)

8. Прималац франшизе одређује цену робе и услуга у својој пословници-продајном месту.

9. Уобичајено је да прималац франшизе има утицаја на врсту, асортиман и количину робе коју пласира на свом продајном месту

10. Принципи сарадње даваоца и примаоце франшизе дефинисани су и уређени франшизним уговором, а упутства о пословном поступању – у оперативном приручнику. Популарност франшизинга углавном лежи у подршци која се нуди: иза себе, као прималац франшизе, имате успешан модел, његово искуство и снажнију логистику. Број пословних јединица у франшизним системима стога и расте из године у годину – иако у већини земаља

економија често има и обрнути тренд. Предузетници већ данас могу да изаберу за лични бизнис једну од доступних опција, и то тако да је ниво потребних инвестиција у потпуности прилагођен њиховим капацитетима – од инвестиција реда величине пар хиљада евра (мања партнерска агенција осигурањ, или, рецимо, мањи ресторан…), па до пар стотина хиљада евра (за премијум ресторан или, рецимо, бензинску пумпу).

Франшизинг је доказани пословни модел, који успешно користе стотине хиљада прималаца у различитим индустријским гранама. Франшизинг нуди слободу у смислу управљања властитом фирмом, али истовремено и снажно обавезује: обавезе прималаца јасно су и прецизно дефинисане уговором. Тиме је прималац, односно, читав франшизни систем, обавезан да примењује сијасет дефинисаних пословних процеса – од набавке роба, начина на који се врши услуга и услужују клијенти, па све до начина на који се врши оглашавање бизниса. Али управо то и чини главну олакшицу у пословању.

За кога је франшизинг права пословна опција?

Сви они који не воле и не желе да им се наметну никаква пословна правила, сви они који имају више смелости и довољно финансијских средстава за пословне експерименте и лакше подношење пословног неуспеха – свакако нису „прве муштерије“ за неку од франшиза. Али сви остали могу да размисле о некој од многобројних франшиза које се данас нуде: неупоредиво је лакше, сигурније и извесније развијати предузетнички дух под кишобраном већ доказаног пословног система. А успех је оно што се рачуна.

Ко може да буде давалац франшизе?

Постоје неки основни критеријуми које мора задовољити давалац франшизе:

он мора поседовати кредибилитет, односно мора уживати поверење, које се огледа у дуготрајности, величини компаније, броју пословница, начину рекламирања, препознатљивом визуелном идентитету

• потребно је да има једноставан систем пословања који је подесан да се пренесе на другог који ће по том систему да послује на некој другој локацији

• потребна је спремност да пренесе своје знање и искуство и да врши супервизију како у почетку пословања, тако и у току даље сарадње

Недостаци или слабије стране франшизинга

Пре свега, треба нагласити да прималац франшизе куповином франшизе губи контролу и самосталност у одређеном послу – често ће прималац франшизе морати да дословно испоштује начин пословања онако како је то предвидео давалац франшизе.

Уговорне стране имају заједнички циљ, а то је да прималац франшизе оствари пословни успех. Али њихов однос није пословно партнерство јер давалац франшизе има право на проценат без обзира на то да ли прималац франшизе остварује профит или не.

Даље, куповина франшизе не гарантује пословни успех. Иако у највећем броју случајева франшизни посао даје добре резултате, то не мора бити случај. Могуће је да одређени пословни модел врло добро послује на одређеном тржишту, али не и на неком другом јер не одговара његовим специфичностима, потребама клијената и сл.

На шта треба обратити пажњу код одабира франшизе?

Због свега горе наведеног, прималац франшизе би, пре уласка у сам посао, требало да се добро информише о франшизи за који се жели определити, да направи бизнис план и обезбеди потребна финансијска средства.

Следећи критеријуми су битни при одабиру франшизе:

колика је почетно финансијско улагање тј.накнада која се плаћа за улазак у франшизни систем

•колика су даља давања према даваоцу франшизе на месечном нивоу и који су рокови плаћања

• колико успешно послује давалац франшизе

• колико је већ продатих франшиза и које је тржиште покривено

• колико људи је потребно запослити (с обзиром да свака франшиза подразумева одређени број запослених, потребно је унапред знати колики ће бити трошкови на месечном нивоу)

Колика су финансијска улагања потребна за франшизинг?

Ово је једно од најважнијих питања која прималац лиценце поставља и на основу којег одлучује да ли ће ући у овакав облик пословања. Величина инвестиције зависи од делатности и врсте пословања.

Битно је у самом старту знати колики су износи почетних финансијских улагања, као и да ли је за улазак у посао потребно поседовање некретнине или је сасвим довољно изнајмљивање пословног простора. Предузетнк – прималац франшизе ће тако изабрати ону опцију која одговара његовим могућностима и капацитетима у датом моменту.

МЕНИЦА

Меница је хартија од вредности издата у прописаној форми, којом једно лице издаје налог другом лицу да у одређеном времену и на одређеном месту исплати, означену суму новца именованом у том писму (или по његовој наредби) обавезујући се и само да је исплати, ако то не учини лице коме је налог упућен.

Наведени моменти ближе објашњавају једну врсту менице, познату под именом трасирана меница код које се обавезбо јављају три лица: прво лице које даје налог за плаћање, или трасант; друго лице коме се упућује наредба за плаћање, или трасат; треће ималац менице, или ремитент.

Друга врста менице је сопствена меница. Она се разликује од трасиране менице по томе што се њен издавалац сам обавезује да ће у одређено време и на одређеном месту исплатити означену суму новца лицу именованом у меници, или по његовој наредби. Према томе, сопствена меница садржи означење два лица; издаваоца менице и имаоца менице или корисника менице.

Менично право је признало менично-правна својства сопственој меници, па се, природно, на њу примењују одредбе о трасираној меници из Закона о меници који је извор права за овај правни институт.

Елементи менице се класификују на битне и небитне елементе.

Битни елементи су они елементи без којих меница не може пуноважно постојати. Према нашем Закону о меници, битни елементи менице су:

•Означење да је меница дата у самом меничном слогу;

•Безусловно обећањеиздаваоца да ће платити суму на коју гласи меница (сопствена меница) или безуслован налог трасату да меницу плати (трансирана меница)

•Име лица које треба да плати (трансат). У сопственој меници сам трасант обавезује се да плати меницу;

•Означење доспелости. Доспелост у меници може се означити на четири начина. Тако, постоје менице издате на одређени дан (датумске менице, на пример ,,6. децембра 2018. године платите`` на одређено време од дана издавања. Меница се не може подносити на плаћање пре одређеног рока, нити је менични дужник обавезан да меницу исплати пре њене доспелости. Ако би рок доспећа био означен на неки други начин, меница би била ништава.

•Место где треба платити. Али, ако место плаћања није у меници назначено као место плаћања, узима се место које стоји поред трасатовог, односно трансантовог имена. У погледу места плаћања важи следеће правило: место плаћања мора бити означено у географском смислу.То је обично место пребивалишта дужника. Међутим, постоје и такозване домициларне менице. Разликују се права и неправа домицилирана меница. Код

праве менице место плаћања је друго место, а не место где живи дужник. У том случају плаћање врши треће лице које се појављује у улози дужниковог благајника. То лице не долази у ред меничних обавезника. Код неправе домицилиране менице плаћање је у месту пребивалишта дужника, али код неког другог лица.

•Место издавања менице;

•Датум издавања менице;

•Име повериоца менице коме или по чијој наредби треба платити месечну своту;

•Менична свота. Она мора бити изржена у новцу које је законско средство плаћања у земљи и написана словима.

•Потпис издаваоца менице (трансанта).

Меница којој недостаје неки од наведених елемената не важи. Ипак, неки од тих елемената су претпостављени битни елементи, тј. Узима се да постоје иако нису директно назначени уколико су испуњени одређени услови.

Небитни елементи менице

Поред тих елемената, меница може имати и небитне елементе. Основно њихово обележје састоји се у томе што они не морају бити унети у меницу

.

Без њих меница важи. Али ако су већунети у меницу, они производе одређено менично правно дејство:

•Износ меничне своте написан цифром у горњем десном углу менице;

•Изрази ,,платите за ову прву, итд. ``меницу,,. Израз ,,прва, друга итд.`` су небитни елементи. Они означавају да је меница умножена у више примерака, односно да се може умножити. Ова напомена (прва, друга, трећа меница итд.), значајна је за трасата. Он треба да потпише само први примерак менице. Ако би потписао све примерке онда одговара по свима тј. Дужан је да исплати онолико примерака колико је потписао. Издавалац менице може забранити умножавање менице.

•Касаторна клаузула: ``...Платите за ову прву, а не и за остале менице...``Овом клауyулом одређује се да исплатом јендог примерка, остали примерци меице губе значај;

•Изрази: ''Вредност примљена у готовом'' или ''Вредност примљена у роби'', означавају правно порекло трансантове обавезе према ремитенту.

•Означење неких лица у меници као индосаната, идносатора, авалиста, домиоцилијаната (лица које исплаћује на њега домицилирану меницу), инструменталних сведока због својих недостатака: слепило, неписменост, не може да се на меници потпише, пуномоћника, кописта (лице које прави копију менице и пушта је у промет уз обавезу да ће имаоцу копија дати оригинал менице или ће му исплатити суму) и мултипликатора (лице које умножава меницу и на њој даје неку меничну изјаву);

•Ретка клаузула (''платите, а не по наредби...'') означава да је трасант забранио индосирање мнеице.

Менични послови су меничне радње које се обављају поводом менице.

Они немају одређено правно дејство. Има више меничних послова, изложићемо, у главним меничним цртама, само основне меничне послове.

Издавање менице – Меницу по правилу издаје трасант на меничном бланкету стављањем свог потписа. Иако трасант није обавезан да попуни менични текст, јер 10 може да учини сваки свесни ималац менице (бланко меница), ипак он својим потписом и предајом ремитенту постаје први менични дужник. Његова одговорност као главног меничног дужника остаће све до акцептирања менице.

Закон о меици не пописује да се меница мора издати наменичном бланкету, али, с обзиром не само на знатне олакшиће које пружа штампани бланкет, већ и на чињеницу да се куповином бланкета истовремнео врши и обавеза плаћања пореза на промет, који се плаћа на менице издате у земљи, менични бланкет је опште усвојени штампани образац у нашој земљи. Порез на промет по меници плаћа се од основа меничне вредности.

Трасант је главни дужник све док трасат не прихвати његов упит о безусловном плаћању. Акцептирање менице – Акцепт или менични пријем је менично-правна радња која се сатоји у исписаној изјави трасата на меничном писменом прихватању обавезе да ће платити менични износ о доспелости менице. Својом потписаном изјавом трасат постаје акцептант, шшто значи главни менични дужник.

Што се тиче садржине и форме акцепта, треба одмах истаћи да трасат своју изјаву

„признајем’’, ,,примам’’ (или неким другим изразом истог значења), потписује на лицу менице усправно преко њеног текста са означењем износа. На бланко меницама и акцепт се даје бланко, што значи да је трасат само потписује и тако потписану даје ремитенту. Трасату је дозвољена могућност и делимичност акцепта.

У случају да трасат одбије да акцептира меницу или акцептира само део меничног износа, ималац менице треба заштитити своје право и то подизањем протеста због неакцептирања. То практично значи да таква меница доспева за исплату и пре рока доспећа.

Менично јемство – Менично јемство је менично-правна радња коју неко лице изјавом на меници јемчи за неког од меничних дужника да ће исплатити означени менични износ у року доспећа.

Авал се даје на предњој страни менице речима ,,као јемац за...’’ или ,, као авалиста јемцим за испалту’’. Уколико авалиста није означио лице за које даје авал, сматра се да јемчи за трасанта.

Авал се може дати за цео износ означен у меници или само за део оногг износа на који се већ обавезало лице за које се даје авал.

Интервенција – Менична интервенвија представља посебну врсту меничног-правног посла

– радњу, а истовремено има елементе незваног вршења туђих послова.

Пословна пракса, најпре, а затим И право, усвојили су интервенцију као менично-правну радњу којом могу да се избегну неке нежељене последоце неакцептирања или неисплатне менице. Управо, интервенција се састоји у томе што би било које лице или акцептира или исплаћује меничну суму уместо неког од меничних дужника.

Према томе, када интервенијент акцептира меницу, то је акцептирање интервенцијом, а када се плаћа, то је исплата интервенцијом. Није тешко уочити постојање, дакле, интервенције због неакцетирања И интервенције због неисплате, али ваља разликовати, ради лакшег плаћања дејства ове радње и позитивну од спонтане интервенције.

Пренос менице – Приликом издавања трасиране менице трасант може да означи име корисника, или пак да унесе у менични текст, поред корисниковог именаи један од небитних састојака- клаузулу ‘’по наредби’’. Ималац менице И у једном И у другом случају може овакву меницу да пренесе индосаментом на било које друго лице за разлику од менице познате под именом ‘’ректаменица’’. Наиме, уколико издавалац хартије унесе израз ‘’не по наредби’’, уз име корисника хартије, аутоматски се забрањује њено даље преношење. Остаје једина могућност да ималац такве хартије са тзy. ‘’ректа клаузулом’’, уколико жели да је пренесе на неко друго лице, ово обави уступањем потраживања цесијом.

Прво лице које оваквом клаузулом стиче право преноса, по правилу је ремиттент. Према томе, индосамент је изјава имаоца менице којом он преноси своја права из менице на неко друго лице.

Презентација менице на исплату – исплата означеног меничног износа представља, свакако природни завршетак менично-правног посла. Зато ималац менице, водећи рачуна о њеној доспелости, мора меницу да презентира главном меничном дужнику, код сопствене менице њеном издаваоцу, на дан презентација, односно на дан њене доспелости, или, најкасније, једног од два дана по доспећу. Исто тако, меница се мора презентирати на исплату у месту плаћања, а уколико оно није означено, онда у месту трасатовог пребивалишта.

Наплата менице – У ранијим излагањима истицано је више пута да менични потписници гарантују да ће меница бити исплаћена у означеном року. Међутим, ако захтев за исплату менице буде одбијен, а меница је благовремено презентирана главном меничном дужнику, ималац менице је дужан да предузима одређене мере ради њене наплате.

У те мере спадају: протест, нотификација протеста, подношење меничне тужбе И предлога за издавање меничног платног налога, а а ко је потребно и подношење захтева за принудно решење.

Протест – Из досадашњег излагања произилази да се протест мора подићи због неакцептирања менице, ако трасат делимично или потпуно одбије да акцептира меницу. Одмах после протеста може да се врши наплата. Изузетно, ималац менице није обавезан да

подигне протест, ако је у менични текст унета клаузула ‘’без трошкова’’ или ‘’без протеста’’.

Протестом се назива једна исправа којом судски протестни орган потврђује да трасат, односно менични дужник није прихватио да исплати презентирану меницу. Према томе, ималац менице или његов пуномоћник обраћа се у законом одређеном року надлежном суду у месту плаћања менице, подносећи меничну исправу заједно са изјавом да је безуспешно покушао да изврши наплату менице. Суд се потом обраћа меничном дужнику са захтевом да исплети меничну суму. Ако ни на ово тражење менични дужник не одговори, суд ће имаоцу менице издату посебну протестну исправу заведену у протестни регистар.

Нотификација – Пошто је подигао протест, ималац менице треба да изврши нотификацију, односно да достави посебан извештај регресним дужницима о томе да је његово обраћање главном меничном дужнику остало без усоеха. Према томе, нотификација или извештај о подизању протеста се доставља И у случају наплате менице, како би регресни дужници били благовремнео обавештени о томе да ће ималац менице предузети према њима наплрату.

У поступку за наплату менице могу се истицати неки приговори. Они не утичу на њењу правну сигурност, јер се скраћеним меничним поступком доносе одлуке по приговорима, тако да се онемогућава одуговлачење наплате оптуженог меничног потраживања.

Застарелост – С обзиром на брзину И неопходну сигурност којом се обавља менични промет, код менично-правних послова постоје посебни рокови застарелости потраживања, иначе знатно краћи ного код уговора о робном И платном промету. За разлишите категорије дужника обавезе застареавју у разним роковима:

•Против главног меничног дужника менично правни захтеви, видели смо, застаревају за три године. Уколико, на пример, меница не доспева по виђењу, онда природно рок застарелосту почиње да тече најкасније од првог наредног дана по истеку једне године од њеног издања.

•Против индосанта и трасанта захтеви имаоца менице застаревају за годину дан на. У овом случају рок од годину дана рачуна се ‚‚од дана благовремено подигнутог протеса‚‚ а ако се у меници налази одредба ‚‚ без трошкова ‚‚ онда од доспелости.

•Захтев регресивних дужника једних против других – застаревају шест мессеци. Ово правило односи се на пример на индосанта који је искупио меницу па је тиме стекао право да захтева од оних који њему одговарају да исплате износ већ плаћен приликом искуљивања менице.

ЧЕК

Хартије од вредности су исправе о извесном имовинском праву, најчешће о исплати одредене суме новца, при чему је ово право уско повезано са исправом, и то у толикој мери да је вршење права условљено држањем исправе.

С обзиром на однос посла који постоји измеду посла поводом кога је хартија од вредности издата и саме хартије од вредности ,могу да се јаве две ситуације.

Када се код хартије од вредности може видети сврха,циљ,основа поводом које је хартија издата,онда се каже да ту долази до изражаја принцип каузалности.

Када се пак неможе видети веза измеду основног посла хартије од вредности ,онда се каже да у овом слуцају долази до изражаја апстрактности.

Хартије од вредности се деле на :хартије на име,на доносиоца и по наредби.

Измеду осталог у хартије од вредности по наредби спада цек о цему це у даљнем тексту бити реци.

1. ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ ЧЕКА

Чек је хатрија од вредности по наредби и представља писмени доказ издаваоца чека- трасанта-упућен трасату ,код којег има покриће,да из тог покрића исплати одређену суму навца имаоцу чека или самом трасанту. Чек се употребљава као средство плаћања,при чему се избегава употреба готовог новца,макар само привремено. Чек је према томе платежно средство и он се регулише посебним прописима иако се на њега примењује и пропис меничног права.

Чек има широку примену у привреди,у палтном промету.Он служи као погодан инструмент плаћања у унутрашњем ,а и у медународном платном промету,јер се употребом чека све више потискује употреба готовога новца у промету,плаћање у готовом.Новчана средства власници депонују код банке уместо да сами чувају.Тиме се она боље чува ,а њихови власници добијају извесну камату.На тај начин код банке се концентришу велика новчана средства која она може да инвестира у производњу,у разне гране привреде.Тако се коришћењем чека постижу знатне уштеде ,јер се избегава слање готовог новца, које је увек много скупље ,смањује се ризик скопчан с преносом новца у друго место,новчани промет је једноставнијии јефтинији.Најзад употреба чека смањује могућност грешака при исплати.

2. САСТОЈЦИ ЧЕКА

Чек представља као и меница строго формулисану писмену исправу која мора да садржи законом прописане састојке.Сваки чек мора да садржи ове битне састојке:

-означење да је основна исправа чек мора бити написано у самом слогу исправе

-безусловни упут да се плати одређена сума новца из трасантовог покрића

-име трасанта,тј.лице које треба да плати означену суму новца

-место плаћања

-датум и место издавања чека

-потпис издаваоца чека

Означење да је исправа која је у питању чек,потребно је да би потписници знали какав је правни посао у питању.

Налог за исплату код чека мора бити безуслован из истих разлога као и код менице.Он мора гласити на плаћање одредђене суме новца ,при чему се има навести и покриће из кога се ова сума има исплатити.

Име трасата, је веома важан елемент чека и то је лице које треба да испати чековну суму. Место плаћања мора бити наведено у чеку да би се тачно знало у коме месту ималац чека има да презентује чек на исплату.

Датум и место издавања су важни углавном из тих разлога као и код менице.Наиме према датуму и месту издавања се одређује рок за презентацију чека на исплату.

Потпис трасанта на чеку има крупан значај као и код менице.Наиме трасант својим потписом преузима обавезу за исплату чека и одговорност да у тренутку издавања чека има покриће код трасата из кога се има исплатити чековна сума.

ЧЕКОВНЕ РАДЊЕ

Код чека имамо више радњи као што су издавање чека, пренос чека, авал и др. Издавање чека

Издавање чека је прва чековноправна радња.За издавање чека нужно је да трасант има покриће код трасата још у тренутку издавања чека.Ово покриће мора бити само у новцу или у отвореном кредиту код трасата.Трасант мора имати право да овим покрићем располаже путем чека,на основу изричног или прећутног споразума са трасатом.Ако би трасант издао чек без покрића ,тада би трасант одговарао за накнаду штете имаоцу чека ,а уз то би и одговарао и кривично.

Пренос чека

Пренос цека зависи од тога да ли је у питању чек на име ,чек по наредби или чек на доносиоца.Чек на име по наредби преноси се као и меница ,изјавом која се ставља на поледини чека.Тако се индосирање ( пренос власништва хартије од вредности писменом изјавом првобитног власника назива се индосирање) чека врши путем изјаве,наредбе,коју ималац чека исписује на поледини чека.Индосамент чека може бити по форми пун и бланко.За иплату чека примењују се правила меничног права.

Авал-јемство чека

Исплата код чека може се ,као и исплата менице ,обезбедити авалом и то за целу чековну суму или за неки њен део.Авалиста гарантује да ће чек бити исплаћен .Ово јемство може дати свако треће лице ,па и оно које је чек већ потписало,осим трасата.Авалиста одговара као лице за које је дао авал.Обавеза авалисте је солидарна,он одговара солидарно са лицем за које је јемчио.Његова обавеза је уједно и самостална.У свему осталом за авал вреде прописи који се односе на менични авал.

ВРСТЕ ЧЕКА

Према начину издавања ,тј. начину означења корисника или имаоца цека ,разликујемо чек на име,чек по наредби и чек на доносиоца.

Чек на име је такав чек у коме је изричито означен ималац чека ,ремитент,тј. лице коме се треба исплатити чековна сума.Чек на име преноси се као и чек по наредби ,индосирањем,па у слуцају да је овакав чек индосиран ,трасат је дужан да исплату чека изврши последњем индосатару ако постоји непрекинути низ индосамената.

Чек по наредби је такав чек у коме је приликом издавања означено да се исплата има извршити по наредби извесног лица .Ова клаузула овлашћује ремитента да може чек пренети даље путем индосамента.

Чек на доносиоца је такав чек у коме није ознацено лице коме се има платити цековна сума

,већ се она има исплатити сваком доносиоцу чека.Овакав чек се преноси традицијом ,тј. простом предајом другом лицу ,што омогућује његову лаку и брзу циркулацију.Трасат је дужан да чек на доносиоца исплати лицу које му овакав чек поднесе на исплату.

Поред ове три врсте цека постоје и посебне врсте цекова према њиховом облику и намени ато су ;

Барирани чек је такав цек који ималац цека може наплатити само преко банке .Ради тога се чек са лица прецртава паралелним цртама које су дијагонално повучене. Барирани чек трасат неисплаћује у готовом новцу имаоцу чека ,већ га доставља оној банци која се јавља као посредник за наплату и која тај износ ставља на располагање имаоцу чека,преко његовог отвореног рачуна.

Исплатни чек је такав чек којим се даје налог трасату да чековну суму исплати имаоцу чека у готовом.

Вирмански чек је такав чек на цијој је предњој страни –лицу-стављена ознака ,, само за обрачун,, .Вирмански чек се не може исплатити у готовом новцу ,већ само путем обрачуна,на основу кога банка ,као трасат, смањује за износ цека текући рачун издаваоца чека,а повећава текући рачун корисника(ремитента).

Акредитивни чек употребљава се код нас при откупу пољопривредних производа од произвођача када овај откуп врше трговинска ,односно откупна предузећа .Акредитивни чек важи три месеца од дана издавања , а гласи на унапред на чеку наштампане износе.Овај чек се издаје на име одређеног лица.

Путнички цек издаје се обично у корист путника ,туриста,трговца и др.Код нас ове чекове издаје Народна банка и они се могу употребити за плаћање саобраћајних и других услуга,такса,пореза,...Они се могу наплатити у готовом код Народне банке и важе три месеца рачунајући од дана када купац чека потпише чек као трасант и стави датум и место издавања чека.

Циркуларни чек је чек који банка као трасант издаје кориснику ,који код ње има покриће

,овлашћујући га да исплату чека може тражити од било које њене филијале или банке коресподента.Овом врсто чека се увелико олакшава плаћање и отклања употреба готовог новца. Циркуларни чекови имају дужи рок важења ,они важе 6 месеци ,рачунајући од дана издавања.