O s i g u r anj e
O s i g u r anj e
XXXXXXX XXXXXXX
ODRŽIVOST NAČELA KRAJNJE DOBRE VERE U UGOVORNOM PRAVU REOSIGURANJA
Specifičnosti odnosa reosiguravača i reosiguranika i evidentna informaciona asimetri- ja doprineli su sve učestalijem insistiranju na primeni načela krajnje dobre vere u ugovorima o reosiguranju. Pod uticajem common law-a, u kom je ovo načelo i nastalo, meko pravo u oblasti prava reosiguranja sve više obiluje odredbama koje se pozivaju na obaveze ugovornih strana da postupaju u skladu sa uberrima fides. Međutim, nedovoljno precizno određena sadržina ovog načela, koja omogućava rastegljivo tumačenje, zahteva detaljniju analizu samog ugovora o reosiguranju kako bi se odgovorilo na pitanje da li zaista postoji potreba da se na ove ugovore primeni stroži koncept već postojećeg načela dobre vere. Sa xxx ciljem, autorka analizira xxx pojam načela krajnje dobre vere posmatrajući ga kroz istorijsku i uporednopravnu prizmu, kao i njegovu konkretnu sadržinu u kontekstu ugovora o reosiguranju.
Ključne reči: reosiguranje, krajnja xxxxx xxxx, dužnost prijave podataka, interpreta- tivno načelo
U XX X
Xxxx vremena su ugovori o reosiguranju posmatrani kao tzv. „džentlmen- ski sporazum“,1 jer se radilo o ugovoru zasnovanom na međusobnom poverenju
Xx Xxxxxxx Xxxxxxx, naučni saradnik u Institutu za uporedno pravo, Beograd, e-mail:
1 O pojmu džentlmenskog sporazuma, v. Xxxx X. Xxxxxxxx, „The Reinsurance Market, The Assuming Reinsurer“, Reinsurance (ed. Xxxxxx X. Xxxxxx), New York, 1980, 337, 343.
između dve ugovorne strane jednake ekonomske moći. Xxxx društava koji su se bavili osiguranjem i reosiguranjem je bio veoma mali i postojalo je međusobno poverenje. Xxxx xx gotovo nezamislivo da između ugovornih strana dođe do sukoba, koji bi stranke doveli pred sud. Sporovi su se uglavnom okončavali sporazumno, na prijateljskoj osnovi. Međutim, to pak više nije slučaj, o čemu svedoči i sve veći broj sporova u vezi sa ugovorom o reosiguranju.2 Objašnjenje se može potražiti u sve većoj vrednosti ugovora o reosiguranju i sve većem broju reosiguravača na trži- štu.3 Navedene objektivne okolnosti onemogućile se održavanje poslovnih odnosa zasnovanih isključivo na datoj reči.
Danas se u literaturi sve više insistira na stavu da se u pravu reosiguranja xxxx primeniti načelo krajnje dobre vere. Kompleksnost odnosa ugovornih stra- na, prema ovim shvatanjima, zahteva viši standard i strože definisane obaveze ugovornih strana. Tema načela krajnje dobre vere je tokom devedesetih xxxxxx naročito dobila na značaju, možda i više nego ostale teme u vezi sa ovim ugovori- ma. Prosto su se desile određene finansijske katastrofe koje su opstanak poimanja ugovora o reosiguranju kao džentlmenskog sporazuma dovele u pitanje. Faktor poverenja između ugovornih strana je bio sve manji i manji, a trajanje ugovora o reosiguranje postajalo je sve kraće, jer su stranke želele da raskinu ugovor usled nezadovoljstva istim.4
Problem pak predstavlja činjenica da gotovo nigde u svetu ne postoji do- voljno sudske prakse i stručne literature koje će odrediti šta bi tačno značilo ovo načelo i u čemu bi se ogledala posebnost mera, odnosno strože obaveze ugovornih strana proistekle iz ovog načela.5 Tako da veliki izazov pred naukom i strukom jeste davanje odgovora na pitanje da li se ovo načelo uopšte ima primeniti na ugovore o reosiguranju. Ono što je neosporno jeste da ono sve više dobija xxxxx, prvenstveno, u mekom pravu. Tako su i Načela ugovornog prava reosiguranja poslednji u nizu
2 Xxxxxxx X. Xxxxx, Xxxxxxx X. XxXxxx, Xxxxx Xxxxxx, „Uberrimae Fidei and Reinsurance Rescission: Does a Gentlemen’s Agreement Have a Place in Today’s Commercial Market?“, Tort and Insurance Law Journal, No. 3, Chicago, 1994, 604.
3 Xxxxx Xxxxxx, Xxxxxxxx Xxxxxxxxxx, „Arbitration of Reinsurance Cases“, Prosecuting and Defending Insurance Claims (eds. Xxxxxx X. Xxxxxxx, Xxxxx Xxxxxxxxx, Xxxxxxx X. Xxxxxxx), New York, 1989, 497.
4 X. X. Xxxxx, X. X. XxXxxx, X. Xxxxxx, op. cit., 603.
5 Tako se, primera radi, kod određenih osiguranja zahteva da ugovarač osiguranja samo od- govara iskreno na postavljena pitanja, bez potrebe da samovoljno dostavlja dodatne informacije. Me- đutim, načelo krajnje dobre vere bi zahtevalo da ugovarač osiguranja dostavi sve potrebne raspoloži- ve informacije, pa čak i onda kada osiguravač nije postavio relevantna pitanja. Tako i Xxxxxxx Xxxxxxx, Xxxx Xxxxxxx, Xxxxx Xxxxxxx, Principles of Insurnance Law, Durham, 2020, 478.
izvor mekog prava koji su predvideli načelo krajnje dobre xxxx xxx osnovu reguli- sanja odnosa reosiguravača i reosiguranika.6
U nacionalnim pravnim sistemima kontinentalnog pravnog sistema uglav- nom nema xxxxx uvođenju ovog načela i dalje se insistira na primeni „obične“ dobre vere.7 Common law sistem, iz kog je načelo krajnje dobre vere i poteklo, odli- kuje stav da se ugovori reosiguranja nalaze pod odlučujućim uticajem ovog načela. S obzirom na nedostatak pravne regulative ugovornog prava reosiguranja i uticaj engleskog prava u ovoj oblasti, stava smo da je potrebno ispitati šta čini sadržinu načela krajnje dobre vere, koji je njegov domet, kao i adekvatnost primene na ugo- vore o reosiguranju. Prilikom određivanja značenja i sadržine samog načela xxxx xx potrebno analizirati stavove sudske prakse Engleske i Amerike, koji su ovu materiju detaljno analizirali.
POJAM NAČELA KRAJNJE DOBRE VERE
Iako ovo načelo često nosi latinski naziv uberrima fides, ono svoje xxxxxx nema u Rimskom pravu, ali ni u kontinentalnom pravnom sistemu.8 Svoj nastanak načelo krajnje dobre vere duguje common law pravnom sistemu, gde se razvilo pre 250 xxxxxx i gde se već shvata njegovim neophodnim elementom uprkos nedosta- janju adekvatne dogmatske osnove.9
Opštost ovog načela omogućava zakonodavcima različite vidove njegove implementacije u novonastale norme, što za posledicu ima da su brojne norme zapravo samo manifestacija ovog principa. Kao konstitutivne elemente ovog načela
6 Čl. 2. 1. 2 Načela ugovornog prava reosiguranja. Osim toga i čl. 1. 7 PICC predviđa obave- zu primene ovog načela na sve komercijalne ugovore, ali bez davanja njegove defincije niti liste po- tencijalnih vidova njegove primene.
7 Tako § 242 nemačkog Građanskog zakonika predviđa obavezu dužnika da postupa u skla- du sa načelom dobre vere (Xxxx und Glauben), dok švajcarski Građanski zakonik predviđa obave- ze za obe ugovorne strane da postupaju poštujući ovo načelo (Schweizerisches Gesetzbuch, Am- tliches Bulletin, Nr. 24 233, Par. 2 Abs 1.). Za više detalja v. Xxxxxx Xxxxxxxx, Xxxxx Xxxxxxxxxx, Ame- rican Law Institute: Restatemet of the Law Second, Contracts, Vol. 2, Philadelphia, 1981, 123. Ta- kođe, Xxxxxxx Xx Xxxxxxx, The Duty of Utmost Good Faith, 2014, xxxxx://xx.xxxxxx.xxx/xxxx- ment/454314649/IBA-Master-Substantive-Project-2014-Insurance-Committee-pdf, 06. 10. 2021, kao i Xxxx Xxxxxxxxxxxx, „Grundfragen des deutschen und internationalen Rückversicherungsver- tragsrechts“ Versicherungsrecht, Karlsruhe, 2012, 1.
8 Xxxxx Xxxx, Xxxxxxx Xxxxx, „Utmost good faith in German contract law“, Zeitschrift für Versicherungswissenschaft, No. 109, Wiesbaden, 2020, 249.
9 U američkom pravu osiguranja načelo krajnje dobre vere postoji preko 200 xxxxxx. V. Cer- tain Underwriters at Lloyds, London v. Inlet Fisheries Inc., 518 F.3d 645, 650 (9th Cir. 2008).
možemo izdvojiti odanost i veru: odanost obuhvata odnos pouzdanosti i obzirno- sti u odnosu ugovornih strana, dok vera obuhvata temeljno poverenje u ispravno ponašanje saugovornika. Putem načela krajnje dobre vere ne definišu se konkretne radnje koje se moraju preduzeti, već se pre može govoriti o opštem parametru oce- ne ponašanja koje može uticati na određeni pravni odnos. Svoje konkretne obrise ovo načelo dobija zavisno od toga o kojoj vrsti ugovora je reč. Xxxx xx i u common law uspostavljeno pravilo da definicija načela krajnje dobre vere zavisi od konteksta u kom se koristi.10
Kod ugovora o reosiguranju se načelo krajnje dobre vere uglavnom posma- tra kroz prizmu predugovorne obaveze reosiguranika da izvrši prijavu okolnosti relevantnih za procenu rizika, iako postoje i xxxx xxxxx obaveze koje se mogu na- metnuti ugovornim stranama uz pozivanje na ovo načelo.
Istorija načela krajnje dobre vere
Potrebu za postojanjem ovog načela prepoznao xx Xxxx Xxxxxxxx (Xxxxxxxxx), u slučaju Xxxxxx x. Xxxxx davne 1766. godine.11 Zapravo, on nije uspostavio samo načelo, već je objasnio prirodu ugovora o osiguranju koja opravdava određivanje sa- držine ugovora uz poštovanje tog načela. To se prvenstveno odnosi na obavezu prijave informacija u predugovornoj fazi, što dalje opravdava zabranu prikrivanja relevantnih podataka.12 Ako ne bi postojala takva obaveza, informaciona asimetrija bi išla na teret osiguravača, a prikrivanje relevantnih podataka bi značilo prevarno postupanje.13
Svoje mesto u zakonu načelo krajnje dobre vere našlo je u engleskom Zako- nu o pomorskom osiguranju iz 1906. godine.14 Postojanje daleko veće mogućnosti kod drugih osiguranja da ugovorne strane ispitaju predmet osiguranja15 doprinelo je stavu da kod tih ugovora nema potrebe za uvođenjem ovog strogog načela i da je dovoljna primena načela dobre vere.16
10 The Star Sea [2003] 1 A.C. 469 para 48 Lord Hobhouse.
11 Xxxxxx x Xxxxx, 3 Xxxx 1905, 1909 (1766).
12 Ibidem.
13 Nakon ovog slučaja, postojanje načela je potvrđeno i u slučaju Xxxxxxx v Holder Brothers, gde je potvrđeno da načelo dobre vere nastavlja da postoji i da obavezuje ugovorne strane dok god su u ugovornom odnosu.
14 Reč je o English Marine Insurance Act 1906 – An Act to codify the Law relating to Marine Insurance [21st December 1906].
15 Objektivan razlog zašto kod pomorskih osiguranja to nije moguće jeste taj što se u trenut- ku zaključenja ugovora xxxx već nalazi na moru i nema mogućnosti njegove kontrole i procene.
16 Penn Mutual Life Insurance Co. v. Mechanics’ Savings Bank & Trust Co, 434-451.
Ipak, postepeno se nametnulo uvođenje načela krajnje dobre vere i u pravo reosiguranja. Naime, između pomorskog osiguranja i reosiguranja postoje izvesne sličnosti koje opravdavaju primenu jedinstvenih načela.17 Uglavnom je reč o među- narodnim ugovorima, kod kojih jedna ugovorna strana raspolaže svim podacima, koji mu omogućuju da proračuna gubitke i da ih ispita i obradi. U literaturi se čak može naići na eksplicitne stavove da je pravna priroda reosiguranja takva da zah- teva da se na sve ugovore o reosiguranju primenjuje načelo krajnje dobre vere.18 Aleatornost ugovora o reosiguranju i potpuna zavisnost od podataka dobijenih od osiguravača, koji je već za svoje potrebe izvršio procenu preuzetog rizika, dodaju težinu na tasu u korist uvođenja uberrima fides u ugovore o reosiguranju.
Iako primarno vezano za predugovornu obavezu otkrivanja svih informacija relevantnih za zaključenje ugovora o reosiguranju, ovo načelo je primenjivo na sve aspekte ugovora o reosiguranju. Xxxxxx, ne sme se ispuštati iz vida činjenica da je reč o načelu obavezujućem za obe ugovorne strane, odnosno i za reosiguravača i reosiguranika, iako se većina sporova javlja u vezi sa njegovom povredom xx xxxxxx reosiguranika. Poštovanjem načela krajnje dobre vere „zabranjuje se obema stran- kama da, skrivajući ono što privatno znaju, uvuku drugu stranu u nagodbu dok ne raspolaže svim informacijama ili veruje u suprotno“.19
SADRŽINA NAČELA KRAJNJE DOBRE VERE U PRAVU REOSIGURANJA
Osnovni problem u vezi sa ugovornim pravom reosiguranja je nedostatak zakonske regulative. Naime, propisi koji regulišu ugovorno pravo osiguranja po pravilu sadrže eksplicitne odredbe kojim se predviđa da se one neće primenjivati na ugovore o reosiguranje. Tako da, pored običaja, bitan izvor prava za ugovore o reosiguranju predstavlju odredbe opšteg ugovornog prava.20 Zabrana prevarnog postupanja osnovni xx xxxxxxx ugovornog prava koje se shodno ima primeniti i na ugovorno pravo reosiguranja. To dalje znači da su ugovorne strane slobodne da
17 Stara teorija krajnje dobre vere xxxxxxx xx u ranim fazama razvoja pomorskog osiguranja i podrazumeva uzajamne obaveze obe ugovorne strane i insistira na najvišim standardima dobre vere, a koji će se zasnivati na etici i efikasnosti. Xxx Xxxxxxxx, „The Utmost Good Faith in Maritime Insu- rance: The Nature“, Beijing Law Review, No. 1, Bejing, 2020, 99.
18 Xxxxxx Xxxxxx, „Utmost good faith in reinsurance: A tradition in need of adjustment“,
Duke Law Journal, Vol. 41, North Carolina, 1992, 1551.
19 Xxxxxx x Xxxxx, 3 Xxxx 1905, 1909 (1766).
20 Xxxxxxx Xxxxxxx, „Ograničenja izbora načela ugovornog prava reosiguranja kao merodav- nog prava“, Pravni život, br. 11, Beograd, 2019, 173.
odrede sadržinu svog ugovora,21 ali i da nemaju mogućnost isključivanja načela dobre vere, u skladu sa kojim xx xxxx određivati njegova sadržina i pravac xxxx- čenja.22 Međutim, posebnost odnosa ugovornih strana u ugovoru o reosiguranju, koja će biti opisana u sledećim redovima, vodi ka pitanju da li se na ove ugovore ima primeniti načelo krajnje dobre vere namesto načela dobre vere.
Specifičnosti ugovora o reosiguranju
Xxxxx xx sve razvijenija praksa zaključivanja ugovora o reosiguranju, na osnovu kog osiguravač višak preuzetog rizika prenosi na reosiguravača. Kada dođe do ostvarenja osiguranog rizika, ugovor o reosiguranju ne ostavlja ikakvog prostora za delovanje reosiguravača, koji ostaje da sedi skrštenih ruku, dok reosiguranik, tj. osiguravač, ispunjava svoje obaveze iz ugovora o primarnom osiguranju xxxx- steći sredstva reosiguravača. Osiguravači po pravilu ne raspolažu sa dovoljno vre- mena kako bi sproveli istragu i pripremili odgovarajuću odbranu, sa jedne strane. Xx xxxxx xxxxxx, reosiguravači ne raspolažu aktuarskim ekspertizama niti aktivno učestvuju u sastavljanju odgovora na zahteve osiguranika prema osiguravačima, što je sve motivisano njihovom finansijskom politikom.23 Osim toga, reosigura- vači su uglavnom ugovorom obavezani da prihvate odluke osiguravača u vezi sa zahtevima osiguranika.24
Reosiguravač dobija garancije da će reosiguranik aktivno štiti njegove in- xxxxxx. Ne bi se moglo reći da reosiguravač postupa nesmotreno na ovaj način jer i reosiguravač i reosiguranik imaju otprilike iste interese, što proizilazi iz nji- hovih pozicija u ugovoru u osiguranju, odnosno reosiguranju. Stranke su jedno- stavno međusobno upućene jedna na drugu i zavise od međusobne podrške.25
21 Jasno je da ugovorne strane nikad nisu potpuno slobodne u određivanju sadržine svo- jih ugovora jer „nema ravnopravnih i jednakih saugovarača“, Xxxxxxx Xxxxxxxx, Xxxxxx Xxxxxxxxx, Obligaciono pravo, Beograd, 1974, 129.
22 Xxxxxx, Xxxxx Xxxxxxxxxxx, Rückversicherung – Grundlagen und Praxis: Band 1, Karlsuhe, 1976, 458.
23 Reosiguranje zapravo može imati svoj finansijski smisao i opravdanost samo ako je iznos premija reosiguranja manji od iznosa premija iz primarnog ugovora o reosiguranju. Tako i Xxxxx X. Xxxxxxxx, Xxxx Xxx Xxxxxxxx, Modern Reinsurance Law and Practice, New Jersey, 2000, 3-5.
24 Argument reosiguravača protiv isplate ne može biti da je osiguravač trebalo da postigne bolju pogodbu sa osiguranikom niti isticanje loše definisane sadržine xxxxxx osiguranja iz primarnog ugovora. Xxxx Xxxxxxxxx, Xxxxx Xxxxxx, „The 2013 Captive Quandry and the Duty of Utmost Good Faith“, Xxxxxx’x Litigation Report: Reinsurance, vol. 23, Chicago, 2013, 2.
25 Xxxx Xxxxxxxxxxxx, „Gefahrtragung als Gegenstand des Versicherungsvertrags“, Der Forschung – der Lehre – der Bildung – 100 Jahre Hamburger Seminar für Versicherungswissenschaft
Odnos recipročne podređenosti i nadređenosti u odnosu reosiguravača i reosigu- ranika ne znači samo da moraju poveriti sopstvene interese u izvesnoj meri, već i da jedna ugovorna strana određene interese vezane za zaključenje ili izvršenje ugovora o reosiguranju može zadovoljiti uz manje napore nego druga ugovorna strana. Stoga obe ugovorne strane moraju sarađivati u razumnoj meri i uzeti u ob- zir interese druge ugovorne strane kako bi postigle što efikasniju zaštitu po osnovu ugovora o osiguranju.26
Iz svih tih razloga, reosiguravači su „osuđeni“ da pokažu potpuno pove- renje prema reosiguraniku, za koje se smatra da je osnov primene načela kraj- nje dobre vere u ugovornom pravu reosiguranja. Isticanje načela krajnje do- bre vere zapravo znači posvećenost zajedničkoj ugovorenoj svrsi i postupanje u skladu sa opravdanim očekivanjima druge ugovorne strane, čime su brojni vidovi postupanja isključeni, a koji se mogu shvatiti kao postupanje u lošoj veri jer predstavljaju ponašanje koje se protivi standardima pristojnosti, poštenja i razumnosti.
Ugovorna pozicija reosiguravača je takva da samo može da se u potpunosti osloni na podatke koje dobija od reosiguranika, uz nadu da su njegove odluke u vezi sa primarnim ugovorom o osiguranju razumne i donete u dobroj veri.27 Stoga xx xxx osnovna manifestacija primene načela krajnje dobre vere na ugovore o reosi- guranju ističe obaveza reosiguranika da reosiguravaču prijavi sve relevantne podat- ke na osnovu kojih će reosiguravač izvršiti procenu rizika i odlučiti o zaključenju ugovora. Zapravo, što je tešnja veza između ugovornih strana, to xxxx biti stroža obaveza ugovarača reosiguranja da pruži tačne i precizne informacije o riziku koji se reosigurava.28 Postupanje na način suprotan ovome, otvara mogućnost da se pokrene pitanje poništaja ugovora.29
Pored toga, nepostojanje obaveza proisteklih iz načela krajnje dobre vere imalo bi i određene praktične posledice sa finansijskim reperkusijama. Na- ime, troškovi reosiguranja bi bili veći jer bi osiguravač morao da angažuje svo- je istražitelje da provere prijavljene okolnosti, čime bi se duplirao posao proce- ne rizika.
und Versicherungswissenschaftlicher Verein in Hamburg e.V (Hrsg.Xxxxxx Xxxx, Xxxxxxx Xxxxxx, Xxxxxx Xxxxxx), Karlsruhe, 2016, 209, 226.
26 Xxxxxxxxx Xxxxxxxxx, Xxxxxxx Xxxxxxxxx, „§8 Das Vertragsrecht der Rückversicherung“,
Rückversicherungsrecht (Hrsg. Xxxx Xxxxxx, Xxxxxxx Xxxxxxxxx), München, 2013, 262.
27 X. Xxxxxxxxx, X. Xxxxxx, op. cit., 2. Xxxxxx, X. Gerathewohl, op. cit., 458.
28 X. X. Xxxxx, X. X. XxXxxx, X. Xxxxxx, op. cit., 605.
29 Xxxxx X. Xxxxxx, „The Nature of Reinsurance“, Reinsurance (ed. Xxxxxx X. Xxxxxx), New York, 1980, 5.
Obaveza prijava okolnosti od značaja za procenu xxxxxx
Xxx što smo već istakli, najnespornija posledica primene načela krajnje do- bre vere se ogleda u obavezi reosiguranika da dostavi reosiguravaču one informa- cije kojima zaista raspolaže ili za koje se očekuje da njima raspolaže kada se uzmu u obzir standardi razumnog marljivog postupanja. Nepoštovanje načela krajnje dobre vere pre zaključenja ugovora u smislu nedavanja potrebnih podataka ili nji- hovo pogrešno predstavljanje može biti i osnov fundamentalne povrede ugovora.30 Ovako određeno načelo krajnje dobre vere se naziva i „zlatnim pravilom“, u skladu sa kojim svaka strana treba da postupa prema drugoj onako kako bi želela da se postupa prema njoj pod istim okolnostima.31
Šta su relevantne materijalne činjenice i informacije koje se moraju saopštiti reosiguravaču, zavisi od vrste reosiguranog rizika. Ako je reč o reosiguranju osigu- xxxxx života, bitne informacije su one na koje osigurane rizike se odnosi primarno osiguranje, dok je kod osiguranja imovine bitno u kojoj meri postoji izloženost osi- guranom riziku usled postupanja nosioca xxxxxx. Xxxxxxx da se od reosiguranika ne očekuje da poseduje sve moguće informacije ili da ima moć predviđanja na xxxx xxxxx i kojom dinamikom će se ostvarivati reosigurani rizici.
Posmatrajući savremene tendencije na tržištu osiguranja primećuju se izvesne razlike u pogledu načina regulisanja ove obaveze kod ugovora o osi- guranju i kod ugovora o reosiguranju. Naime, kod ugovora o osiguranju sve je primetnija praksa i zakonska regulativa koja teret ove obaveze prebacuje na osi- guravača tako što xxxx pripremiti i primeniti odgovarajuće upitnike sa jasnim pitanjima koje će osiguranik popuniti, a na osnovu kojih će osiguravač izvršiti procenu rizika pokrivenog osiguranjem.32 Xxxx xx osiguranik potrošač koji ne poseduje dovoljna stručna znanja, potpuno je očekivano da on pruži kako in- formacije zasnovane na svom stvarnom, tako i na svom pretpostavljenom zna- nju i da ne snosi rizik pogrešne procene da xx xx neka okolnost bila relevantna za osiguravača ili ne.33
30 Tako će se smatrati da je povređeno načelo krajnje dobre vere ako reosiguranik reosigura- vaču ne pruži sve one podatke koje bi i xxx voleo da dobije da se nalazi u ulozi reosiguravača.
31 Primera radi, ako bi reosiguranik propustio da reosiguravaču pruži informacije koje bi re- osiguranik želeo da ima da se nalazio u poziciji reosiguravača, smatraće se da je prekršio standard krajnje dobre vere.
32 Xxxxx Xxxxxx, „Die vorvertragliche Anzeigepflichten im neuen VVG 2008“, Versicherun- gsrecht, Nr. 28, Karlsruhe, 2007, 1313.
33 Xxxxxx Xxxxxxxx Xxxxx, Zaštita potrošača usluga osiguranja: analiza i predlog unapređenja regulatornog okvira, Beograd, 2015, 252.
Kada se pogleda praksa zaključivanja ugovora o reosiguranju, moglo bi se reći da je reosiguravač u nezavidnijem položaju u odnosu na osiguravača.34 Prven- stveno jer se ne koriste pomenuti upitnici (barem ne masovno) i zato što xx xxxx osloniti samo na podatke koje dobije od reosiguranika. Uz pozivanje na načelo krajnje dobre vere, ustanovljena je obaveza reosiguranika da samostalno odredi i prijavi sve okolnosti koje su bitne za procenu rizika xx xxxxxx reosiguravača i njego- vo dalje organizovanje sopstvenog poslovanja. Međutim, da li se ovde zaista može govoriti da je ova posledica strožeg koncepta, višeg stepena dobre vere? Zar ne bi bilo gotovo neprimereno očekivati od profesionalnog procenjivača rizika da se oslobodi svoje obaveze prijave informacije jer nije znao da je neki podatak relevan- tan za procenu rizika xx xxxxxx reosiguravača? Koji je to sticaj okolnosti koji bi mo- gao opravdati osiguravača koji se reosigurava od pozivanja na neznanje o važnosti nekih podataka? Zasebno je pitanje, potpuno nezavisno od napred navedenih, da xx xx pravi trenutak za promene na tržištu reosiguranja, koje će podrazumevati i oba- vezu reosiguravača da se u većoj meri oslone na svoje sopstvene izvore informacija o osiguravačima xx xxxxxx zaključuju ugovore.
Dalje obaveze proistekle iz načela krajnje dobre vere
Zlatno pravilo međusobnog poštovanja i shodnog postupanja ugovornih strana, nameće reosiguraniku xxx neke od obaveza po osnovu ugovora o reosigura- nju.35 Moglo bi se reći da na xxx xxxxx reosiguravač xxxxxx xxx moći i mogućnost da preispita način postupanja ugovača osiguranja u pogledu postupanja sa zahtevima koje osiguranik ima prema njemu i da eventualno odbije zahtev reosiguranika.
Xxxx xx xxx jedna od obaveza reosiguranika priprema odgovarajuće odbrane od zahteva osiguranika.36 Reosiguranik nikako ne sme preskočiti obavezu ispitiva- nja zahteva osigurnika iz primarnog ugovora o osiguranju i automatski preći na is- punjenje njegovog zahteva.37 Takođe, potrebno je da reosiguranik sprovede analizu
34 X. X. Xxxxx, X. X. XxXxxx, X. Xxxxxx, op. cit., 620.
35 Neosporno je da i za reosiguravača nastaju na ovaj način određene obaveze, ali one su ma- nje-više nesporne i stoga su van fokusa ovog rada. Reč je, primera radi, o obavezi da u krajnjoj do- broj veri sastavi polisu ili zabrani nerazumnog postupanja koje bi moglo imati efekte i na prava osi- guranika iz primarnog ugovora o osiguranju. V. B. R. Ostrager, X. X. Xxxxxxxx, op. cit., 3-6.
36 X. Xxxxxxxxx, X. Xxxxxx, op. cit., 1.
37 U common law sistemu se mogu naći primeri iz sudske prakse koji pokazuju da je reosigu- ranik povredio načelo krajnje dobre vere, jer nije savesno i brižljivo ispitao zahtev postavljen od stra- ne osiguranika, xxxx xx svakako naneo štetu reosiguravaču. V. primera radi, Xxxxx v. General Acci- dent Ins. Co. of America, Civ. No. 01-2686 (WGB), 2006 U.S. Dist. LEXIS 48209 (D.N.J. July 14, 2006.
pokrića, osnova isključenja svoje obaveze i sledi argumente pravnih savetnika pri- likom preuzimanja odgovornosti prema osiguraniku. Jedino tad se može smatrati da postupa u krajnjoj dobroj veri prema reosiguravaču.38
Sledeće pitanje oko kog su postojali brojni sporovi u common law jeste pita- nje da li obaveze proistekle iz načela krajnje dobre vere postoje samo tokom pre- dugovorne faze ili svoje dejstvo pokazuju i nakon zaključenja ugovora. Istorijski posmatrano, tokom 19. veka se polazilo od postavke da ove obaveze ugovorne stra- ne imaju sve vreme trajanja ugovora, a ne da samo postoji obaveza predstavljanja potrebnih i tačnih podataka u predugovornoj fazi.39
Uporednopravno posmatrano, uzimajući u obzir propise common law-a, postoje različiti odgovori. Naime, engleski propisi su ovo načelo vezivali za predu- govornu fazu, a ostali delovi common law sistema su proširili njegovo dejstvo na celokupno trajanje ugovora o osiguranju.40
ZAKLJUČAK
Celokupna stigma oko određivanja pojma i sadržine načela krajnje dobre vere u velikoj meri je opterećena istorijskom pozadinom, što je značajno ome- talo dobijanje jasne slike. Kada se uzmu u obzir svi napred navedeni argumetni, zaključno bi se moglo reći da standard krajnje dobre vere zapravo potiče iz istog izvora kao i obaveza prijave okolnosti, za koju se kaže da proizilazi iz standarda
„puke“ obične dobre vere. Stoga bi se pre moglo govoriti samo o apostrofiranju značaja načela dobre vere u pravu reosiguranja u odnosu na ovaj standard u xxx- xxx ugovorima. Načelo krajnje vere se zapravo može izjednačiti sa „krajnjom važnošću dobre vere“, bez da se posmatra kao standard za sebe.41 Nije xxxxx reč o različitim vidovima dobre vere i njihovim različitim nivoima, već se samo radi
o različitoj primeni ovog načela usled specifične prirode ugovora o reosigura- nju. Sama sadržina načela ostaje nepromenjena iako se pravne posledice mogu
Takođe, Granite State Ins. Co. v. Clearwater Ins. Co., Civ. No. 09-10607, 2012 U.S. Dist. LEXIS 61150,
S.D.N.Y. April 30, 2012.
38 U slučaju National American Ins. Co. of America v. Certain Underwriters at Lloyd’s of Xxx- xxx sud je našao da je povređeno načelo krajnje dobre vere prema reosiguravaču jer reosiguranik nije angažovao eksperta za određivanje sadržine i obima pokrića.
39 Xxxxxxxx x Xxxxxxxx (1880) 5 App. Cas. 925; Rozanes v Xxxxx (1928) 32 Ll. L. Rep. 98. Ta- kođe, Xxxxxxx v The Royal Insurance Company (1866) 4 F. & F. 905, 909.
40 Xxxx Xxxxxxx X Xxxxxxx, Reform Of The Doctrine Of Utmost Good Faith: A Comparative Study Between The Uk And Saudi Arabia, doktorska disertacija, University of Sterling, 2018, 60-61.
41 X. Xxxx, X. Xxxxx, op. cit., 248.
razlikovati, primera radi, u pogledu predugovorne obaveze prijave relevatnih okolnosti kod ugovora o reosiguranju.42
Istorijska analiza ovog načela je pokazala da se on vezuje za slučaj Xxxxxx x Xxxxx i presudu xxxx xx doneo sudija Xxxx Xxxxxxxx. U tekstu presude, u kojoj Xxxx Xxxxxxxx ističe neophodnost primene ovog načela na sve ugovore,43 zapravo se nigde ni ne pominje pridev „krajnji“. Tek tokom 19. veka se počinje koristiti ta celokupna sintagma.44 Koristili su se i termini savršena xxxxx xxxx,45 xxx i puna i savršena vera46 ili čak „pre najobimnija, a ne najveća xxxxx xxxx“.47
Takvog stava nije bila sudska praksa u common law sistemu, xxxx xx nastojala da objasni sadržinu ovog načela koje predstavlja viši stupanj u odnosu na načelo dobre vere.48 Iako sve te pokušaje definisanja sadržine ovog standarda karakteriše potpuno odsustvo jasnoće i preciznih uslova koji moraju biti ispunjeni da bi se mo- glo reći da je zahtev postojanja krajnje dobre vere ispunjen, time se jasno stavljala do znanja potreba razlikovanja dobre i krajnje dobre vere.49 Jedini izuzetak u xxx smislu predstavlja sudska praksa u Južnoj Africi, gde je u slučaju Mutual and Fede- ral Insurance Co Ltd v Oudtshoorn Municipality sud istakao da načelo dobre vere nema svoju gradaciju u smislu postojanja malo, malo više i najviše dobre vere i da se može govoriti samo o postojanju dobre i loše vere, dok za treću kategoriju nema xxxxx u pravnom sistemu.50
Ipak, i pored sve sudske prakse, i u samoj Engleskoj, iz koje je poteklo ovo načelo, nedavno se povela diskusija o tome šta zapravo predstavlja načelo kraj- nje dobre vere. To je naročito došlo do izražaja tokom rada na novom Zakonu
42 Xxxxxxx Xxxxxxxxx, „Rückversicherungsvertragsrecht“, Münchener Kommentar zum Ver- sicherungsvertragsgesetz: Band 3: Nebengesetze, systematische Darstellungen (Hrsg. Xxxx Xxxxxxxx, Xxxxxxx Xxxxx), München, 2017, 439-445.
43 Razvoj prava je ipak bio takav da se ovo načelo na kraju samo primenjivalo na ugovore o osiguranju.
44 The Star Sea [2003] 1 A.C. 469, para 47, Xxxx Xxxxxxxx.
45 Xxxxxxx v Royal Ins Co (1866) 4 F&F 905.
46 Xxxxx v Xxxxxx (1867) LR 2 QB 595 .
47 „The most extensive, rather than the greatest’ good faith“: The Star Sea [2003] 1 A.C. 469, para 47, Xxxx Xxxxxxxx.
48 Manifest Shipping Co Ltd v. Uni-Polaris Shipping Co Ltd (The Star Sea) [2001] UKHL 1.
49 Upor. Mutual and Federal Insurance Co v. Oudtshoorn Municipality 1985 (1) SA 419 (433). Xxxxxx, Xxxx Xxxxx Xxx, „Conclusions: (Utmost) Good Faith and Pre-Contractual Duties Globally in the Twenty-first Century“, Xxxxxx x Xxxxx and Pre-contractual Duties in Insurance Law: A Global Perspective after 250 Years (eds. Xxxx Xxxxx Xxx, Xxxx Xxxx), Oxford, 2018, 447, 452.
50 Mutual and Federal Insurance Co Ltd v Oudtshoorn Municipality [1985] 1 All SA 324 (A).
o osiguranju 2015. godine. International Underwriting Association (IUA), Royal & Sun Alliance Insurance plc (RSA), AXA Corporate Solutions Assurance (AXA) i Xxxxx Limited xx xxx prilikom zauzeli stav da su načela dobre vere i krajnje dobre vere u principu jednaki, dok su Udruženje britanskih osiguravača i NFU Mutual isticali da ipak postoji značajna gradacija između ova dva načela.51 Problem svaka- ko predstavlja činjenica da ne postoji xxxxx xxxx u delatnosti osiguranja šta zapravo znači načelo krajnje dobre vere. Stoga su mnogi teoretičari stava da je insistiranje na krajnjoj dobroj veri zapravo izraz težnje da se naglasi značaj ove doktrine.52 Potom su i sami engleski sudovi počeli da iskazuju sve veće nedoumice u vezi sa ra- zlikovanjem krajnje dobre vere i načela dobre vere.53 Neki američki sudovi xx xxxxx da se na taj ugovor xxxx primenjivati načelo krajnje dobre vere,54 neki da za xxx nema potrebe,55 pa se i shodno tome određuju posledice – da xx xx dovoljno samo prevarno postupanje ili će se smatrati da je osnov za poništaj ugovora i pogrešno predstavljanje i neotkrivanje određenih podataka.
Na samom kraju, ne treba ispustiti iz vida da su i osiguravač i reosiguravač, može se slobodno reći, sofisticirane ugovorne strane, koje su okružene profesionalci- ma koji za njih rade, i da xx xxxxx nalaze u jednakim pozicijama. Ne bi se moglo reći da postoji odnos podređenosti kao u B2C ugovorima. Odatle pitanje da li postoji uopšte i osnov za nametanje kakvog višeg stepena vere od onog koji nameće načelo dobre vere, ako bi se pošlo xx xxxxx da ta gradacija zaista postoji. Postupanje na suprotan način vrlo xxxx može dovesti do narušavanja stabilnosti tržišnih odnosa. Možda se jedino pravedno rešenje zapravo nalazi u eksplicitnom predviđanju u ugovoru o reosiguranju da su stranke u obavezi da postupaju u skladu sa načelom krajnje dobre vere.
Suština načela krajnje dobre vere se ne ogleda u upotrebljenoj terminologiji i upotreba termina krajnja ne dodaje značajno sadržini samog načela. Akcenat sva- kako treba da se nalazi na načinu postupanja koji ugovorne strane regulišu ugovo- rom. Može se čak reći da njegovo izostavljanje ne bi promenilo očekivanja od postu- panja ugovornih strana. Sudu se ostavlja određeni xxxxxx diskrecionih ovlašćenja
51 The Law Commission and Scottish Law Commission, Insurance Contract Law: Summary of Responses to Third Consultation Paper: The Business Insured’s Duty of Disclosure and the Law of Warranties, Chapter 1: The Business Insured’s Duty of Disclosure (March 2013) para 6.6, 6.7., xxxx- xxxx xxxxx X. Xxxxxxx X Xxxxxxx, op. cit., 84.
52 D. Xxxxxxx X Xxxxxxx, op. cit., 85.
53 Star Sea [2003] 1 AC 469.
00 Xxxxxxx Xxxxxxx, „The Law of Reinsurance Contracts in California in Relation to Anglo- American Common Law“, University of San Francisco Law Review, Vol. 23, San Francisco, 1988, 1-22.
55 Xxxxxxx Fire Insurance Co. v. Unigard Mutual Insurance Co., 526 F. Supp. 623 (D. Neb. 1980), affdnem., 676 F.2d 707 (8th Cir. 1982).
da oceni postupke ugovarača. Jasno je da se ne radi o apsolutnoj dužnosti i njena sadržina će se određivati zavisno od konteksta.56 Možda se o ovom načelu može govoriti kao o interpretativnom načelu, koje ne treba limitirati samo na pojedine obaveze iz ovog ugovora, već na sveukupne aspekte ovog osiguranja. Xxxxx, reč je o načelu koje nije ograničeno na pojedinačne faze jednog ugovora, već o fleksibilnom načelu koje omogućava postojanje ravnoteže u okviru samog ugovora kako bi se održao integritet, pravednost i poštenje ili koje čak može da se koristi kao sredstvo tumačenja teksta ugovora o reosiguranju.57
Xx. XXXXXXX XXXXXXX
Research Asssociate, Institute of Comparative Law Belgrade
VIABILITY OF PRINCIPLES OF UTMOST GOOD FAITH IN REINSURANCE CONTRACT LAW
Summary
The specifics of the relations between reinsurers and reinsured and the evident information asymmetry between them have significantly contributed to the frequent reference to the importance of the application of the principle of utmost good faith to reinsurance contracts. Under the influence of common law, soft law in the field of reinsurance law often includes provisions on uberrima fides and on the duty of the contracting parties to act accordingly. However, the insufficiently precise content of this principle, which sets grounds for a flexible interpretation, requires a more detailed analysis of the reinsurance contract itself to answer the question of whether there is a real need to apply a stricter con- cept of the already existing principle of good faith to these contracts. To this end, the author analyzes the very notion of the principle of utmost good faith, while perceiving it through a historical prism and comparative law prism, as well as the content of this principle in the context of reinsurance contracts.
Key words: reinsurance, utmost good faith, disclosure duty, interpretive principle
Literatura
Xxxx X., Xxxxx M., „Utmost good faith in German contract law“, Zeitschrift für Versiche- rungswissenschaft, No. 109, Wiesbaden, 2020.
Xxxxxxxx X., Xxxxxxxxxx A., American Law Institute: Restatemet of the Law Second, Con- tracts, Vol. 2, Philadelphia, 1981.
56 Xxxxx Xxxxxx, „What does ‘utmost good faith’ mean?“, Insurance Law Journal, Vol. 27, 2016, 134.
57 Na xxx xxxxx čitava doktrina može postati fleksibilnija i više služiti svojoj svrsi. X. Xxxxx Xxxxx, Xxxxxx Xxxxxxxxxx, „Mapping (Utmost) Good Faith in Insurance Law – Future Conditio- nal?“, Law Quarterly Review, Vol. 132, 2016, 618, 622.
Cannawurf S., Schwepcke A., „§8 Das Vertragsrecht der Rückversicherung“, Rückversiche- rungsrecht (Hrsg. Xxxx Xxxxxx, Xxxxxxx Xxxxxxxxx), München, 2013.
Xxxxx X., XxXxxx X., Xxxxxx A., „Uberrimae Fidei and Reinsurance Rescission: Does a Gentlemen’s Agreement Have a Place in Today’s Commercial Market?“, Xxxx and Insu- rance Law Journal, No. 3, Chicago, 1994.
Xxxxxxxx Ž., Stanković V., Obligaciono pravo, Beograd, 1974.
Xxxxxxx X Xxxxxxx D., Reform Of The Doctrine Of Utmost Good Faith: A Comparative Study Between The Uk And Saudi Arabia, doktorska disertacija, University of Sterling, 2018.
Xxxxxxxxx X., Xxxxxx J., „The 2013 Captive Quandry and the Duty of Utmost Good Faith“,
Xxxxxx’x Litigation Report: Reinsurance, Vol. 23, Chicago.
Gerathewohl X., Rückversicherung – Grundlagen und Praxis: Band 1, Karlsuhe, 1976.
Xxxxxxx, M., „Ograničenja izbora načela ugovornog prava reosiguranja kao merodavnog prava“, Pravni život, br. 11, Beograd, 2019.
Xxxxxx O., „What does ‘utmost good faith’ mean?“, Insurance Law Journal, Vol. 27, 2016. Han Y., „Conclusions: (Utmost) Good Faith and Pre-Contractual Duties Globally in the
Twenty-first Century“, Xxxxxx x Xxxxx and Pre-contractual Duties in Insurance Law: A Global Perspective after 250 Years (eds. Xxxx Xxxxx Xxx, Xxxx Xxxx), Oxford, 2018.
xxxx://xxxxxxx.xxxxxxx.xxx.xx/xx/xxxxxxxx/XXXXXxxXxXxxX/0000/0.xxxx.
Xxxxxx X., „The Nature of Reinsurance“, Reinsurance (ed. Xxxxxx X. Xxxxxx), New York, 1980.
Xxxxxxxxx R., „Promenjene okolnosti i načelo savesnosti i poštenja“, Zbornik Pravnog fakul- teta u Nišu, br. 12, Niš, 1973.
Looschelders X., „Grundfragen des deutschen und internationalen Rückversicherungsver- tragsrechts“, Versicherungsrecht, Karlsruhe, 2012.
Looschelders D., „Gefahrtragung als Gegenstand des Versicherungsvertrags“, Der Forschung
– der Lehre – der Bildung – 100 Jahre Hamburger Seminar für Versicherungswissen- schaft und Versicherungswissenschaftlicher Verein in Hamburg e.V ( Hrsg. Xxxxxx Xxxx, Xxxxxxx Xxxxxx, Xxxxxx Xxxxxx), Karlsruhe, 2016.
Mingting Z., „The Utmost Good Faith in Maritime Insurance: The Nature“, Beijing Law Review, No.1, Bejing, 2020.
Ostrager B., Xxxxxxxx M., Modern Reinsurance Law and Practice, New Jersey, 2000. Xxxxxxxx Xxxxx N., Zaštita potrošača usluga osiguranja: analiza i predlog unapređenja regu-
latornog okvira, Beograd, 2015.
Xxxxxx P., „Die vorvertragliche Anzeigepflichten im neuen VVG 2008“, Versicherungsrecht, No. 28, Karlsruhe, 2007.
Schwepcke A., „Rückversicherungsvertragsrecht“, Münchener Kommentar zum Versiche- rungsvertragsgesetz: VVG Band 3: Nebengesetze, systematische Darstellungen (Hrsg. Xxxx Xxxxxxxx, Xxxxxxx Xxxxx), München, 2017.
Soyer B., Xxxxxxxxxx A., „Mapping (Utmost) Good Faith in Insurance Law – Future Condi- tional?“, Law Quarterly Review, Vol. 132, 2016.
Staring G., „The Law of Reinsurance Contracts in California in Relation to Anglo-American Common Law“, University of San Francisco Law Review, Vol. 23, San Francisco, 1988.
Xxxxxxx X., Xxxxxxx X., Xxxxxxx P., Principles of Insurnance Law, Durham, 2020.
Xxxxxx X., „Utmost good faith in reinsurance: A tradition in need of adjustment“, Duke Law Journal, Vol. 41, North Carolina, 1992.
Wandt M., Versicherungsrecht, Köln 2010.
Xxxxxx X., Good Faith and Reinsurance Contracts in the United Arab Emirates, 2013, xxxxx://xxx.xxx.xxx/xxxxxxxxx/XXX-Xxxx-xxxxx-xxx-(xx)xxxxxxxxx-xxxxxxxxx-xx- the-United-Arab-Emirates-November%202013.pdf.
Xxxxxx X., Xxxxxxxxxx L, „Arbitration of Reinsurance Cases“, Prosecuting and Defending Insurance Claims (eds. Xxxxxx X. Xxxxxxx, Xxxxx Xxxxxxxxx, Xxxxxxx X. Xxxxxxx), New York, 1989.
Datumi prijema i prihvatanja rada Primljen: 10.10.2021.
Prihvaćen: 29.10.2021.
ORIGINALAN NAUČNI RAD