San tutne ugovor pod ogrtač kod grudi i podigne vrat, pokret od koga mu na čelu izbiju graške znoja a pljuvač- ka počne da mu se širi oko jezika. Nije bio bolestan, ali sada jeste, kao da mu se sav taj jad kome je bio svedok nakupio negde u telu. San...

1

San tutne ugovor pod ogrtač kod grudi i podigne vrat, pokret xx xxxx mu na čelu izbiju xxxxxx znoja a pljuvač- ka počne da mu se xxxx xxx jezika. Nije bio bolestan, ali sada jeste, kao da mu se sav taj jad xxxx xx bio svedok nakupio negde u telu. San povraća preko ograde xxxxx. To xxxx bešumno i diskretno, samo se nagne i otvori usta. Potom sledi lažni trenutak u kojem mu xx xxxx da mu je bolje.

Magla se digla i otkako xx xxxx zarudela, „Manžduri- ja“ xx xxxxx obale duž levog, a zatim duž desnog boka, u vidu niskih, nejasnih tamnosivih formacija. San ne ispušta ogradu, s plavog neba sunce sija zagasito i bez snage u njegova leđa i perčin. Velika neravna površina ispred xxxxx xxx malčice se izdigla iz xxxx. On xx xxxxxx i ne može da ne misli na to koliko je puta sedeo na dašča- nom krovu nekog skladišta i zurio u brodove u pristaniš- tu u Kantonu, i dalje u svetlucavi okean. To su bili xxxx xxxx se mogao zakleti da se zemlja krivi, i xxxx xx osetio poriv da putuje, samo zato što se to moglo.

Dok San posmatra kako silueta grada raste, nebo o- čas posla postaje bledosivo i počinje da rominja kišica. Kapi ga golicaju po obrazima i usnama, a on se ne pome- ra, pokušava da odredi koja bi od pet nijansi crnog mogla

da ovekoveči pljosnatu kamaru zgrada. Intenzivno crni ili srednje crni miteseri, misli on. Onda otkrije da pored njega stoji Xx. Dečak se pridigao, iscrpljen ali čio, s oka- čene ležaljke u ograđenom delu prostora za teret što je vonjao na katran, znoj, bolest i so. Dečak drhti na pro- hladnom prepodnevnom vazduhu.

– Otišao si – kaže dečak.

– Spavao si.

– Ne, nisam spavao.

San načas pogleda dečaka krajičkom oka, a onda

upravi pogled prema pramcu.

– Je l' to tamo? – pita Ki.

San samo nešto progunđa, pokušavajući da izgleda nezainteresovano, ali oseća kao da se sve steže oko njega. Mučnina mu se vraća. Xxxxxx xxxxx oslonca su mu reči na parčetu papira, koji je potpisao u jednoj kancelariji u Kantonu, kao da je to mistični sveti spis.

Treba da ga transportuju u zemlju gospodina Madse-

na.

Zemlju koja se nalazi dva xxxx puta xx Xxxxxxx.

San otvara usta i kaže:

– Sreo xxx xxxxxx koji mi je rekao da ću mnogo xx-

xxxx da putujem.

– Pa, bio je u pravu – kaže Ki i nasmeši se.

– Xxxxxx? – pita San i seti se meseca, masnog i žutog, kako ga inače samo carski pesnici mogu prizvati, dok je trinaest Kantonaca xxx pre xxxx doveslalo do xxxxx kroz lavirint džunki, barži i barki. Seća se kako mu se jedini grad koji je poznavao sparušio pred očima, kako se Bi- xxxxx xxxx otvorila, a more raširilo ispred pramca poput srebrne lepeze.

– Dobar si prema meni – kaže Xx.

San duboko udahne.

– Moj otac nema fabriku svile – kaže on. – I ja nisam slikar.

Dečak ga pogleda. San xxxxxx xxxx pogled na njega, njegovu kosicu, kratku, crnu i tršavu kao četka, to ško- ljkasto uvce, te krupne crne oči na previše koščatom licu, pa na drugo jednako tako crveno i glatko uho. Ne zna da xx xx dečak iznenađen. Da xx xx i ovo prevara. Kijeva poro- dica je pomrla tokom epidemije kuge; u svakom slučaju to je zvanično objašnjenje zašto se on ukrcao. Xxxx xx svejedno da xx xx dečakova priča istinita ili lažna; on želi da mu stavi ruku na potiljak.

– Pa šta si onda? – pita Ki.

– Imali smo mesaru. Ali nisam hteo da budem mesar.

Dečak obori pogled.

– Xxx i dalje ćeš da paziš na mene?

– Moj otac je govorio da ne bih mogao da pazim ni na

mrtvu kokošku.

– Da li zato nisi hteo da budeš mesar?

San zavrti glavom.

– Ne. Sanjao xxx x xxxx da otvorim restoran.

Dečak pogleda u stranu.

– Da xx xx opasni?

San se okrene prema gradu. Posle xxxx koje je pro- veo pored Kijevog ležaja u potpalublju, manje-više xx xx- xxx ruke od orijentacije. Zadovoljavao se time da tupo konstatuje da što dalje budu putovali, to će im valjda dozvoljavati da se slobodnije kreću po „Mandžuriji“, jer je za njih odavno bilo prekasno da beže. Dok sunce xxxxxx- va da se probije kroz krov od oblaka, Xxxx pada na pa- met da grad koji raste pred njima može biti bilo šta. Mo- že biti izgrađen xx xxxxx, može biti bez žive duše, u nje- mu mogu xx xxxx kanibali, ili troglava čudovišta koja bljuju vatru, s krljuštima velikim i tvrdim poput štitova.

– Najopasnije na svetu – kaže Xxx – jeste kad ne

poznaješ sebe.

San oseti kako se dečija ručica ušunja u njegovu.

Palcem je umirujuće kliznuo preko dečakove nadlanice.

– Da xx xx ikada probao xx xxxxx xxxxxxxx?

– Ne – odgovara dečak. – Kako se to radi?

– Rukama. Ali samo ih treba zgrabiti u pravom tre- nutku.

– Xxxx xx to?

– U trenutku kada zaborave da su kornjače.

San pomisli na osvećene mrtvačke kovčege, koje su poneli u slučaju da neko od Kineza xxxx tokom plovidbe.

U ugovoru piše da se zemlja zove Kopenhagen.

U ugovoru stoji da nijednoj osobi neće biti naneta bol

i da se s njom ni na xxxx xxxxx xxxx loše postupati.

Xxx nije želeo da o tome misli kod kuće, ali sada, dok se približavaju njihovom odredištu, naviru mu misli. Pre xxxxx xxxx napunio je devetnaest xxxxxx, xxx prošlost je već počela da xx xxxxx xxx lak. Nestanak njegovog oca i brata Xxxx, zatvaranje mesare, sleganje ramenima na- dležnih, nestašica hrane, najhladnija zima otkako se pamti, xxxxx i mlađa braća i sestre, sve te gostionice. San misli na proročanstvo o ždralu, i čini pokret rukama u vazduhu, ne kao slikar, već kao u košmaru, štiteći se, xxx xx xx kule ovog grada, njegove kupole, bakarni šiljci i nizovi krovova pokriveni žarko crvenim crepovima, nešto što se može odagnati pukim mahanjem.