SPORNA PITANJA U VEZI SA UGOVORNOM ODREDBOM O NAKNADI ZA OBRADU KREDITA
UDK 336.717.061(497.11) ; 347.455(497.11)
Balša Kašćelan*
SPORNA PITANJA U VEZI SA UGOVORNOM ODREDBOM O NAKNADI ZA OBRADU KREDITA
U ovom xxxx xx biti analizirana praksa sudova povodom tužbenih zah- teva kojima se traži utvrđivanje ništavosti ugovorne odredbe o naknadi, tj. trošku obrade kredita. U xxxx xx dat prikaz najzanimljivijih sudskih odluka pro et contra, zatim sadržina ugovora o kreditu shodno važećim zakonskim odredbama nakon xxxx xx autor xxx kritičke komentare na pojedina sudska obrazloženja. Na samom početku, autor predstavlja cilj parničnog postupka i uslove pod kojima obaveza plaćanja troškova obra- de kredita može uživati sudsku zaštitu. Autor posebno ističe da je po- sao suda jednostavan kad postoji jasan i nedvosmislen xxxxxx. Sud xxxx xxxx na osnovu zakona, a ne na osnovu pravičnosti. Međutim, u situaciji kada u zakonu nema odgovarajuće odredbe ili je ta odredba nejasna, dvosmislena ili nepotpuna, sud ne može da pruži adekvatnu zaštitu. Tada na scenu stupa supsidijarno suđenje na osnovu pravičnosti. U radu se analizira opravdanost tužbenih zahteva o proglašenju ništavim odred- be o naknadi za obradu kredita zbog toga što je nepravična i suprotna dobrim poslovnim običajima.
Ključne reči: Supsidijarno suđenje. – Zloupotreba prava. – Ugovor o kreditu. – Sudska praksa. – Trošak obrade kredita.
1. UVODNA RAZMATRANJA
Parnični postupak predstavlja osnovni i redovni sistem sudske zaštite kod povređenih, ugroženih ili osporenih subjektivnih prava. Sprovodeći postupak sud ima obavezu da raspravi i utvrdi sva činjenič- na i pravna pitanja, zatim da odluči da xx xx zahtev jedne od parničnih stranaka osnovan ili nije i da shodno xxxx xxxxxx odluku koja nosi
* Autor je vanredni profesor Fakulteta za poslovne studije i pravo, Univerziteta Union Xxxxxx Xxxxx, xxxxxxxxx@xxxxx.xxx.
odgovarajuće pravne posledice. Parnični xxxxxxxx xx sredstvo kroz koje sud vrši primenu objektivnog prava, primenu materijalnopravnih normi na konkretne životne situacije učesnika pravnog života.
Cilj parničnog postupka je zaštita ili ostvarenje subjektivnih gra- đanskih prava. Subjektivna prava koja uživaju pravni subjekti su pri- znata zakonom. Zakonodavac je ispunio svoje obaveze objavljujući i priznajući subjektivna prava. Ali to priznanje putem zakonskih propisa nije dovoljno. Subjektivna prava nisu dostigla svoj puni kapacitet sa- mim činom priznanja. Da bi ostvarila svoju ulogu, subjektivna prava moraju biti i zaštićena. Tu zaštitu im xxxx pružiti sud. Xxxxx, zakon daje priznanje a sud pruža zaštitu subjektivnim pravima i na xxx xxxxx xxx xx zagarantovana pravnim poretkom. Pravni subjekti po pravilu, uživaju i vrše subjektivna prava ne dovodeći u pitanje prava drugih. Pravni poredak od svih subjekata zahteva da savesno koriste prava koja su im priznata zakonom, a sudu nalaže da onemogući eventualnu zlo- upotrebu priznatih prava. Posao xxxx xx jednostavan kad postoji jasan i nedvosmislen xxxxxx. Sud xxxx xxxx na osnovu zakona, a ne na osnovu pravičnosti.1 Međutim, u situaciji kada u zakonu nema odgovaraju- će odredbe ili je ta odredba nejasna, dvosmislena ili nepotpuna, sud ne može da pruži adekvatnu zaštitu. U xxx slučaju, kako to kaže vitez prava sudija Xxxxxxxx, sud pruža pravnu zaštitu supsidijarnim suđe- njem i to na osnovu pravičnosti xxxx je izvor u članu 1 Ustava koji kaže da je Srbija država vladavine prava ali i država socijalne pravde. Xxx je naš veliki pravnik Xxxxxxxx Xxxxxxx primetio da u takvim slučajevima2 pravičnost postaje za sudiju neposredni izvor. To znači da sudovi kada primenjuju pravo, moraju da se rukovode i ovim vrednostima i načeli- ma, jer oni imaju obavezu da kreirajući sudske odluke uvode pravdu u pravni poredak.
U parnicama koje su usledile nakon podnošenja velikog broja tužbi sa zahtevom da se utvrdi ništavost ugovornih odredbi o nakna- di za obradu kredita sudovi zauzimaju različite stavove pre svega zbog nejasnih i nepotpunih zakonskih odredbi. To je u krajnjoj liniji otvori- lo mogućnost sudovima da se u donošenju svojih odluka pozivaju na pravičnost.
1 Međutim, xxx je nemački pravnik Xxxxx Xxxxxxx utvrdio da svaki zakon da bio prihvaćen i primenjiv u sebi xxxx da sadrži minimum morala.
2 V. Xxxxxxx, Opšti imovinski zakonik za knjaževinu Crnu Goru, član 782, štam- pano 1898. godine.
2. SADRŽINA UGOVORA O KREDITU
U poslovanju banaka u Srbiji koje xx xxxx odobrenja kredita ko- risnicima, višegodišnja je praksa xx xxxxx naplaćuju pri zaključenju ugovora o kreditu trošak ili naknadu za obradu zahteva za dobijanje kredita, i to u procentualnom iznosu od vrednosti kredita koji se xxxx- sniku kredita odobrava. Ova sporna pitanja vezuju se za sadržinu ugo- xxxx o kreditu, pa je neophodno predstaviti sadržinu ugovora shodno važećem zakonodavstvu.
Zakon o obligacionim odnosima je u glavi 35 normirao ugovor o kreditu. S obzirom da je u pitanju ugovor, to znači da on nastaje kada se postigne saglasnost volja dva ili više lica xxxx xx usmerena xx xxxxx- xxxxx nekog obligacionopravnog dejstva. Prema zakonskim propisima3 ugovor o kreditu sadrži obavezu banke da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni novčani iznos,4 a xx xxxxx xxxxxx, korisnik kre- dita se obavezuje da novčani iznos odobrenog kredita vrati u vreme i na način opisan u sadržini ugovora. Korisnik kredita pored obaveze vraćanja novčanog iznosa ima i obavezu da banci plaća ugovorenu ka- matu koja predstavlja cenu za korišćenje odobrenih novčanih sredsta- va. Banka naplaćuje kamatu za kredit i za ostale usluge koje pruža u vezi sa kreditom.5
Da zakonodavac posvećuje pojačanu pažnju kod ovih ugovora svedoči i to što je ugovor o kreditu formalan pravni posao. Za njegovu punovažnost Xxxxx o obligacionim odnosima traži da bude zaključen u pismenoj formi.6 Sadržinom ugovora o kreditu se utvrđuje iznos, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja odobrenog novčanog iznosa.
3 Čl. 1065 ZOO (Sl. list SFRJ, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, Sl. list SRJ, br. 31/93 i Sl. list SCG, br. 1/2003 – Ustavna povelja).
4 Zakonska formulacija na određeno ili neodređeno vreme u današnje vreme xxxx da trpi kritiku, imajući u vidu savremena pravila poslovanja gde se peri- od vraćanja kredita uvek određuje kraćim ili dužim rokom.
5 U xxx smislu videti: X. Xxxxx, Građansko pravo – ugovori građanskog prava, Beograd 2017, 208; Xxxxxx Xxxxxxxx-Xxxxxxxxxxxxx, „Kamata (teorijska i xxxx- tična pitanja)“, Pravni život, br. 10, 2001, 497.
6 Za razliku od formalnih pravnih poslova, neformalni pravni poslovi su oni kod kojih zakonodavac ne traži nikakvu formu za punovažnost, oni se zaklju- čuju prostom saglasnošću volja u trenutku kada se stranke saglase o bitnim sastojcima ugovora. Videti: O. Antić, Obligaciono pravo, Beograd 2014, 339; Xxxxx Xxxxx, Obligaciono pravo, Novi Sad 2007, 307; X. Xxxxx, Obligaciono pra- vo, Beograd 2009, 75.
Pismena forma podrazumeva dve stvari: xxxxxx tekst izjave volje i pot- pise stranaka. Xxxxxx tekst izjave treba, po prirodi stvari, da bude plod dogovora i saglasnosti volja budućih ugovornih strana. Nakon što sa- stave sadržinu ugovora sledi potpisivanje ugovora čime se označava da je ugovor zaključen. Međutim, kod ugovora o kreditu ovaj prvi čin, a to je sporazumno sastavljanje sadržine ugovora, se odvija malo drugačije. Imajući u vidu masovnost ovih ugovora, a u današnje vreme mnogi bi rekli i neizbežnost, banke unapred štampaju formulare tj. sadržinu ugovora koju onda nude korisnicima kredita. Korisnik kredita nema mogućnost da utiče na sadržinu ugovora, odnosno on ne može menjati odredbe ugovora. Njegova volja se manifestuje pristankom i potpisiva- njem ponuđenog ugovora. Ovi ugovori su slični ugovorima o pristupu gde jedna strana unapred formuliše odredbe ugovora, a druga strana ima samo mogućnost da na takav ugovor pristane ili ne pristane. Xxx čin zaključivanja ugovora o kreditu u praksi traje xxxxx xxxxxx, jer su gotovi primerci ugovora, xx xxxxxx xxxxx, unapred odštampani i pri- premljeni za potpisivanje. Korisnik kredita ne sudeluje u formulisanju sadržine ugovora, nema pregovaračkog procesa xxxx xxxxx da rezultira prihvatljivim odredbama i jednoj i drugoj ugovornoj strani. To znači da se autonomija volja, u ovom slučaju korisnika kredita, svodi samo na prihvatanje ili odbijanje odštampanog obrasca. Xxxxx, ugovor o kre- ditu je formalan pravni posao koji se zaključuje po modelu adhezionog ugovora.7
Zakonodavac predviđa način prestanka ugovora o kreditu8 otka- zom ugovora. Pravo da otkaže ugovor o kreditu, pre isteka ugovorenog roka, xxx xxxxx odnosno kreditor i to kada ustanovi da kredit nije ko- rišćen u skladu sa njegovom namenom.9 Ovo je slučaj kod onih kredi- ta kod kojih su novčana sredstva određena za neku namenu (čl. 1065 Zakona o obligacionim odnosima). Tada banka raskida ugovor bez ot- kaznog roka, a korisnik kredita xx xxxxx da pre isteka roka na koji xx xxxxxx odobren vrati ceo iznos kredita.10 Takođe, banka ima pravo da
7 O formi i osobinama ugovora o kreditu: X. Xxxxxxxxx, „Ugovor o kreditu“,
Pravna praksa – časopis za primenu propisa, br. 6, 2009, 9.
8 Videti o tome: članovi 1067 i 1068 Zakona o obligacionim odnosima.
9 Ako subjekt privrednog poslovanja koristi kredit za drugu namenu od one za koju mu je odobren, to predstavlja ne samo razlog za otkaz ugovora nego i krivično delo neosnovano dobijanje i korišćenje kredita. Rešenje Apelacionog suda u Kragujevcu, Kž1 640/2017 od 10.11.2017. godine.
10 X. Xxxxxxxxx, „Ugovor o kreditu i xxxxxx“, Pravni život, br. 10, 2001, 490.
otkaže ugovor i kada dođe do insolventnosti korisnika,11 odnosno smr- ti korisnika ili prestanka pravnog lica ako bi u xxx slučajevima davalac kredita došao u bitno nepovoljniji položaj. Pravo na otkaz ugovora je zakonsko pravo i ne zavisi od toga da li xx xxx predviđeno ugovorom ili nije.
Korisnik kredita ima na raspolaganju mogućnost da odustane od zaključenog ugovora o kreditu. To pravo korisnik ima samo pod uslo- vom da nije počeo sa korišćenjem odobrenih novčanih sredstava na ime kredita. Xxxxx, ukoliko je npr. došlo do promenjenih okolnosti, a xxxxxx xxx nije počeo da se koristi, korisnik kredita može da se povuče iz ugovora.
Dalje, ugovorom o kreditu se utvrđuje način i vreme vraćanja odobrenih novčanih sredstava i korisnik kredita xx xxxxx da se pri- država ugovorenih odredbi. Međutim, korisnik kredita ima pravo xx xxxxx kredit i pre roka koji je naznačen u ugovoru o kreditu. Rok otpla- te kredita xxxx xxx korisnik kredita i on prilikom zaključenja ugovora o kreditu iznosi predlog roka kreditoru. Imajući to u vidu, sasvim je razumljivo da korisnik kredita može vratiti kredit i pre roka ukoliko mu to dopuste okolnosti.12 Ipak, tu mogućnost korisnik kredita može iskoristiti samo pod uslovom da prethodno obavesti banku. Naravno, imajući u vidu obligaciona načela, kreditor i u jednom i u drugom slučaju može da potražuje naknadu eventualne štete13 koja xx xxxxxxx zbog odustajanja, odnosno vraćanja kredita pre roka. Banka po redov- nom toku stvari naplaćuje mesečno xxxxxx xxxx predstavlja cenu kre- dita. Xxx ako dođe do prevremenog vraćanja kredita, banka nema pra-
11 Insolventnost korisnika kredita predstavlja realnu nemogućnost plaćanja me- sečnih rata kredita. „Kada dužnik zastane sa plaćanjem dve rate kredita, a po- xxx nastavi sa plaćanjem i poverilac (banka) to prima, onda nema raskida ugovora o kreditu, ni zastarelosti po xxx osnovu. Ako dužnik prestane sa pla- ćanjem kredita uopšte, onda se ugovor raskida i rok zastarelosti teče od dospe- ća prve rate.“ Odluka okružnog suda u Peći, Gž 295/82. Navedeno prema: X. Xxxxxxxxx, „Ugovor o kreditu“, Pravna praksa – časopis za primenu propisa, br. 6, 2009, 13.
12 Odgovori na pitanja privrednih sudova koji su utvrđeni na sednici Odeljenja za privredne sporove Privrednog apelacionog suda održanoj xxxx 7.11.2016. i 8.11.2016. godine i na sednici Odeljenja za privredne prestupe održanoj xxxx 10.11.2016. godine – Sudska praksa privrednih sudova – Bilten, br. 4/2016.
13 Naravno na banci xxxx xxxxx dokazivanja postojanja štete i visine štete xxxx xx pretrpela. U prilog tome: X. Xxxxxxxxx, „Ugovor o kreditu i xxxxxx“, Pravni život, br. 10, 2001, 490.
vo da za preostalo vreme zaračuna xxxxxx. Drugim rečima, od xxxx vraćanja prevremenog kredita pa do xxxx xxxx je po ugovoru kredit trebalo da bude vraćen, banka gubi pravo da obračuna xxxxxx za xxxx- stale mesece.
Malopre smo konstatovali da se ugovor o kreditu tehnički zaključuje kao i ugovor o pristupu. Određenje ugovora o kreditu na ovaj xxxxx xx važno zbog tumačenja ugovornih odredbi.14 Ugovori se tumače u skladu sa tzv. objektivno-subjektivnim metodom koji upućuje sud ne samo na sadržinu ugovornih odredbi nego i na zajedničku nameru ugovarača kao i na načela obligacionog prava. One odredbe ugovora koje su jasne se ne tumače nego se primenjuju. U čl. 99 Zakona o obligacionima odnosima stoji da se sporne odredbe ugovora tumače: prema značenju upotrebljenih izraza, prema zajednič- koj nameri ugovarača i prema zakonskim načelima obligacionog prava. Zakon predviđa posebna pravila tumačenja za one ugovore xxxx xx sa- držina unapred pripremljena i odštampana xx xxxxxx jedne ugovorne strane. Kod ovakvih ugovora sporne odredbe ne mogu da se tumače prema zajedničkoj nameri, jer zajedničke namere nema. Da bi xx xxxx, xxx xxxx da se formira kroz pregovarački proces koga prilikom za- ključivanja ugovora o kreditu i nema.15 Takvi ugovori gde postoji „fak- tička neravnopravnost stranaka“16 (kao što je i ugovor o kreditu), se tumače uvek u korist druge strane.
Pravila tumačenja kod ugovora o kreditu nam daju odgovor na xxxx xxxxx nadležni organ treba da tumači sporne odredbe ugovora. U praksi nije retko da se korisnik kredita pre nego što se upusti u sudski postupak obrati prigovorom banci kreditoru ili Narodnoj banci Srbije sa pitanjem da se protumači sporna odredba ugovora o naknadi za
14 U literaturi se navodi da pravilo tumačenja ugovora contra stipulatorem nije samo rezervisano za ugovore po pristupu već se njegova primena proteže na sve ugovore koji su unapred pripremljeni od jedne strane. Ovo stoga, što ova- kva tumačenja u svojoj osnovi imaju ideju pravičnosti. X. Xxxxxxxx, „Neke specifičnosti tumačenja ugovora o pristupu“, Pravni život, br. 10, 2001, 516.
15 Jedini trenutak u kome su se volje susrele jeste trenutak zaključivanja ugovora. Taj trenutak ne sadrži pregovore i usklađivanje volja iz xxxx xxxxx da nastane i zajednička namera. O tome: X. Xxxxxxxx, Ibid., 513.
16 U literaturi se navodi da je u pitanju faktička neravnopravnost stranaka i da je potrebno zbog bar delimične korekcije ovog stanja, nejasne odredbe ovakvih adhezionih ugovora uvek tumačiti u korist druge strane. O. Antić, op. cit., 359.
obradu kredita. Imajući u xxxx xx xxxxx xxxxxxxx tumači ugovor na štetu, a ne u korist druge strane, eto povoda da se pokrenu postupci kojima se traži sudska zaštita.
3. SUDSKA PRAKSA POVODOM ZAKONITOSTI NAPLATE NAKNADE ZA OBRADU ZAHTEVA
ZA DOBIJANJE KREDITA
U vezi sa navedenim naknadama i opravdanosti troškova koje banke računaju korisnicima kredita, pokrenuto xx xxxx sporova pred sudovima u Republici Srbiji, sa zahtevom da se utvrdi ništavost odred- be o trošku, odnosno, naknadi obrade kredita. Tužbeni zahtevi su uglavnom usmereni da se utvrdi ništava odredba ugovora o kreditu što bi rezultiralo pravnom posledicom vraćanja datog novčanog iznosa ko- risnicima kredita. Sudska praksa donosi oprečne odluke, tj. neki sudovi odbijaju, a neki usvajaju tužbene zahteve.
Sudovi koji odbijaju osnovanost tužbenog zahteva u obrazlo- ženjima uglavnom navode da ponuda banke za odobravanje kredita sadrži jasne i nedvosmislene podatke o svim troškovima uključujući i troškove o obradi kredita, a koje je tužilac (korisnik kredita), xxxxx xx xxxxx. U xxx obrazloženjima sudovi se pozivaju na pravila obligacionog prava i navode da xx xxxxxx u obligacionim odnosima slobodne da u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, urede odnose po svojoj volji. U xxx smislu, Xxxxxxxxx sud u Nišu17 navodi da zaključenju ugovora o kreditu prethode pregovori18 koji usaglaša- vaju stavove kreditora i korisnika kredita, da je njihov potpis na ugo- voru rezultat slobodne volje, da ugovaranje sporne naknade nije za- branjeno kogentnim normama, da nema povrede načela savesnosti i poštenja kao i načela jednake vrednosti uzajamnih davanja. Takođe, u obrazloženju Privrednog suda u Beogradu19 kojim se odbija tužbeni zahtev kao neosnovan navodi se da pored iznosa kredita i ugovorene xxxxxx, nije zabranjeno ugovoriti i xxxx xxxxx elemente odnosno pra- va i obaveze. Drugim rečima, ugovaranje troškova obrade kredita nije
17 Privredni sud u Nišu, br. 7. P. 348/2018.
18 Međutim, kao što smo malopre konstatovali ti pregovori zadovoljavaju samo formu ne i suštinu jer nema pregovaračkog procesa xxxx xxxxx da rezultira pri- hvatljivim odredbama i jednoj i drugoj ugovornoj strani.
19 Privredni sud u Beogradu, br. 36. P. 1404/2018.
protivzakonito i to samo po sebi ne čini ugovor delimično ništavim. Navodi se da su svi troškovi bili iskazani planom otplate kredita (xxxx xxxxx sastavlja), da taj plan sadrži efektivnu kamatnu stopu i da su sve vreme svi troškovi bili poznati tužiocu (korisniku kredita). Sudovi u svojim obrazloženjima navode i da je reč o opšteprihvaćenom standar- du ugovaranja u oblasti bankarskih kredita i da je ta praksa prisutna i u zemljama regiona.
Xx xxxxx xxxxxx, sudovi koji usvajaju tužbene zahteve kojim se traži poništaj odredbe ugovora o plaćanju naknade za obradu kredita u procentualnom iznosu, navode da xx xxxxxx kategorija kojom ban- ka obezbeđuje svoj kapital i vrši naplatu svoje zarade i da su u kamati uračunati svi troškovi. To znači da kamata sadrži pored cene kapitala i ostale troškove kakvi su troškovi obrade kredita, radne snage i da svi ti troškovi predstavljaju jedinstven iznos predstavljen kroz kamatu.20 U obrazloženjima se navodi da ugovorna odredba o plaćanju procen- tualne naknade ne precizira koji su to stvarni troškovi kredita i zašto se oni vezuju za iznos kredita. To dalje znači i da je samom tužiocu (korisniku kredita), nepoznat mehanizam po kome xx xxxxxx visina tih troškova i da se time korisnik kredita stavlja u neravnopravan položaj u ugovornom odnosu.21 Iskazivanje naknade u procentualnom iznosu predstavlja nezakonit osnov za dvostruku naplatu istih troškova, jer se ti troškovi pojavljuju jednom kroz ugovorenu kamatu, a drugi put kroz posebno iskazanu naknadu za obradu kredita. Navodi se da obrada kreditnog zahteva predstavlja uobičajene aktivnosti bankarskog poslo- vanja i ne zahteva dodatno angažovanje radne snage koje bi rezultira- lo novim i stvarnim troškovima u poslovanju banaka.22 U predmetu o kome se odlučivalo po reviziji,23 Vrhovni kasacioni sud je doneo od- luku da se ukine presuda prvostepenog i apelacionog suda u xxxx xxxx se odnosi na osnovanost naplate naknade za obradu kredita. Naime, u rešenju xxxxx xx ukinuo odgovarajuće odredbe prvostepene i dru- gostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je zauzeo stav da naknada
20 Viši sud u Somboru, Gž. 320/17.
21 Apelacioni sud u Beogradu, Gž. 320/17.
22 Osnovni sud u Vrbasu, br. P. 1191/2017.
23 Tužilac (korisnik kredita), nakon pravnosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu (br. 7827/16), kojom je odbijen tužbeni zahtev u delu xxxxx xx tra- ženo da se odredba ugovora o naknadi za obradu kredita proglasi ništavom, podneo je reviziju sa zahtevom da Vrhovni kasacioni sud odluči o istoj.
za obradu kredita, imajući u vidu Zakon o obligacionim odnosima, nije deo ugovora, odnosno ne bi trebalo da bude element ugovora o kreditu.24
Na kraju, sudovi se u obrazlaganju sudskih odluka pozivaju na sadržinu pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda25 donetog 22. 5.2018. godine na sednici Građanskog odeljenja, koji kaže da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga samo pod uslovom da ugovor sadrži jasne i nedvosmislene podatke o troškovima koji xx xxxxxxx prilikom obrade kredita. To znači da ugovor o kreditu xxxx da sadrži detaljnu specifikaciju nastalih troškova, ne pretpostav- ljenih, nego onih koji su stvarno nastali.
U obrazloženjima sudskih odluka veoma važno mesto zauzima- ju i određena zakonska načela obligacionog prava. Shodno tome, da predstavimo ukratko šta ona znače:
Načelo savesnosti i poštenja je predstavljeno čl. 12 Zakona o obligacionim odnosima, ali ovo načelo prožima celo tkivo obligacionog prava. Ovo načelo je pravni standard koji je imperativno postavljen i ugovorne strane (kreditor i korisnik kredita), se tog načela moraju pri- državati ne samo u toku izvršenja ugovornih obaveza nego i prilikom zaključenja ugovora. Naime, ovo načelo je obavezalo „učesnike i na tzv. predugovornu odgovornost, (culpa in contrahendo), odnosno savesnost i poštenje obavezuju i pre nego što nastanu obaveze koje proizilaze iz nastale obligacije.“26 Ukoliko dođe do kršenja ovog načela posledica je ništavost ugovora ili ništavost pojedine odredbe ugovora. Lice koje smatra da je nekom odredbom ugovora o kreditu povređeno zakonsko načelo savesnosti i poštenja ima pravo da podnese tužbu radi utvrđiva- nja ništavosti sporne odredbe ugovora. Sud će prilikom odlučivanja o ništavosti voditi računa o obema stranama, tj. o savesnosti i kreditora i korisnika kredita, jer ono obavezuje ne samo dužnika nego i poverioca.
Načelo ravnopravnosti strana ima za cilj da ugovorne strane dovede u ravnopravan, jednak pravni položaj. Cilj ovog načela jeste da onemogući da neka strana zato što je ekonomski jača ima privile- govaniji pravni položaj. Xxxx xxxxxx odluče da zaključe ugovor to je rezultat njihove privatne autonomije i želje za zaključenjem pravnog
24 Vrhovni kasacioni sud, Rev 1655/2017.
25 Pravni stav usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 22. maja 2018. godine (preuzeto iz pravne xxxx Xxxxxx Soft).
26 O. Antić, op. cit., 40.
posla. Međutim, autonomija volja zahteva i ravnopravnost, jer ako strane ugovornice nisu ravnopravne27 one ne mogu slobodno da iskažu svoju volju xxxx xx dovesti do zasnivanja njihovih prava i obaveza. To je prirodan i logičan sled događaja, jer ako nema ravnopravnosti ugovor- nih strana nema ni stvarne autonomije volja, a ako toga nema, nema ni pravne sigurnosti. Xxxxx, obaveza svih učesnika u pravnom životu jeste da stvore jednakost i ravnopravnost koja znači i pravnu sigurnost.
Načelo jednake vrednosti davanja se ispoljava zakonskom odred- bom prema kojoj u zasnivanju dvostranih ugovora, kakav je ugovor o kreditu, strane polaze od jednake vrednosti svojih prestacija.28 Drugim rečima, svaki ugovor podrazumeva izvesnu korelaciju29 u davanju i potraživanju. Strana ugovornica se u načelu obavezuje tako da njena obaveza odgovara u suštini vrednosti obaveze suprotne strane. Strane zaključuju ugovor sa namerom da postignu ekvivalentnost u prestaci- jama, a ne da jedna strana uveća svoju imovinu nauštrb druge strane. Zakonodavac određuje u kojim slučajevima narušavanje ovog načela povlači pravne posledice. Ukoliko postoji očigledna nesrazmera u pre- uzetim obavezama, strana koja misli da je oštećena ima pravo da pod- nese tužbu radi poništenja ugovora ili pojedine odredbe ugovora.
4. OSVRT I KOMENTARI POVODOM NAVEDENE SUDSKE PRAKSE
Predstavili smo ukratko nekoliko primera iz sudske prakse pro et contra, gde se sudovi uglavnom oslanjaju na Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga, Zakon o ban- kama, kao i na određena načela kao što su načelo ravnopravnosti ugo- vornih strana, načelo savesnosti i poštenja i načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja. U obrazloženjima sudova koji odbijaju kao neo- snovane tužbene zahteve kojima se traži ništavost ugovorene odredbe o obradi kredita navode se neki stavovi xx xxxxxx se ne možemo složiti.
27 Zakon ima obavezu da štiti ekonomski slabiju stranu bez obzira da xx xx to fizičko ili pravno lice. X. Xxxxx (2009), op. cit., 56.
28 Učesnici obligacionog odnosa prilikom zasnivanja dvostranih ugovora polaze od načela jednakih vrednosti uzajamnih davanja. X. Xxxxxxxx-Xxxxxxxxxxxxx, op. cit., 506.
29 Naravno ovo se ne odnosi na jednostrano obavezne ugovore ili na one dvo- xxxxxx obavezne ugovore kod kojih obzirom na njihovu prirodu ne postoji xxx- nakost u vrednosti davanja.
1. Najpre xxxxx xxxx od određenja pojma klijenta banke i videti na xxxx xxxxx banka tretira lica xxxxxx xx odobren kredit u odnosu na xxxx xxxxxx nije odobren kredit. Ovo xx xxx po- služiti da vidimo da li tu ima različitog postupanja prilikom naplate preduzetih bankarskih radnji. Pojmom klijent banke, u smislu čl. 41 st. 1 Zakona o bankama,30 označava se lice koje koristi ili je koristilo usluge banke, kao i lice koje se obratilo banci radi korišćenja usluga banke. U ovom poslednjem slu- čaju to je i lice koje je podnelo zahtev za obradu kredita, i koje xx xxxxx svih preduzetih radnji (procene kreditne sposobno- sti), odbijeno. Ova obaveza procene kreditne posobnosti po- stoji za sva xxxx xxxx su podnela zahtev za dobijanje kredita u skladu sa čl. 18 st. 1 Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga.31 Obaveza podrazumeva u oba slučaja identične rad- nje, bez obzira, da li se na kraju zaključi ugovor o kreditu ili ne. Dalje, imajući u vidu čl. 18 st. 3 Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, ukoliko se korisnik usluge odbije za za- ključenje kredita, xxxxx xx dužna da ga bez naknade obavesti o odbijanju i razlozima za odbijanje. Šta to znači u praksi? To znači da banka takvo lice (koje se i dalje smatra klijentom banke), obaveštava da mu nije odobren zahtev za kredit i u xxx slučaju banka mu ne naplaćuje naknadu (trošak), na ime obrade kredita. Xxxxx, za gotovo identične radnje prema kli- jentima xx xxxxxx su zaključili ugovor o kreditu i klijentima xx xxxxxx nisu zaključili ugovor o kreditu, banke se ponašaju na različit xxxxx, xx. prvima naplaćuju radnje koje drugima ne naplaćuju. Ovakva praksa xxxxxx xx nedopustiva, jer vodi iz- među ostalog i diskriminaciji korisnika usluga, a što je direk- tnoj suprotnosti sa čl. 5 st. 1 tač. 2 Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga.
2. U slučaju odobrenja kredita, za razliku od zahteva koji je od- bijen, jedine dodatne radnje banaka su štampanje unapred napisanog ugovora i plana otplate kredita, a koje xxxx xxxx u radnom odnosu u banci u okviru svojih radnih obaveza. Ali ni to nije dovoljan razlog da se klijentima xxxxxx xx odobren
30 Vid. član 41 Zakona o bankama, Sl. glasnik RS, br. 107/2005, 91/2010 i 14/2015.
31 Vid. član 18 Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, Sl. glasnik RS, br. 36/2011 i 139/2014.
kredit u odnosu na klijente kojima nije odobren kredit na- plate troškovi obrade kreditnog zahteva. Ovo iz razloga što izrada ugovora o kreditu i plana otplate kredita (radnje koje banka preduzima u slučaju odobravanja kreditnog zahteva), ne smeju opterećivati korisnika kredita. Drugim rečima, ove dodatne radnje se ne mogu prevaliti na trošak klijenta, jer i klijent za potrebe odobrenja kredita pribavlja dokumentaciju o svom trošku, pa bi u slučaju opravdanosti ovakve naplate xx xxxxxx xxxxx bilo prekršeno i zakonsko načelo – pravo na ravnopravan odnos sa davaocem finansijske usluge. U odgo- vorima na tužbe, banke, između ostalog, ovu naknadu, tj. tro- šak za obradu kredita pravdaju radnim zadacima radnika koji procenjuju kreditnu sposobnost korisnika ili izrađuju ugovor i plan otplate kredita. Međutim, treba imati u vidu da ovaj rad u vidu ugovorene zarade isplaćuje poslodavac po Zakonu o radu,32 i visinu iste ne može prebacivati na korisnike usluga u xxxx xxxxxx, već zarade zaposlenim isplaćuje iz xxxxxxx xx poslovanja. Suprotno tumačenje je protivno Zakonu o radu.
Ukoliko bi se prihvatila pravna logika pojedinih sudskih obra- zloženja, to bi značilo da korisnici finansijskih usluga xxxxx- siraju obaveze davaoca usluga za isplatu zarada zaposlenima, mimo obaveze vraćanja glavnice i plaćanja xxxxxx, što pred- stavlja, pored ostalog, i kršenje načela ravnopravnosti strana, savesnosti i poštenja i jednake vrednosti davanja definisanih Zakonom o obligacionim odnosima, ali i dobrih običaja.
3. U prikazanoj sudskoj praksi vidimo da postoji određeni broj presuda koje ne priznaju bankama pravo na naplatu troškova ili naknade za obradu kredita, obrazlažući xx xxxxx iz ugovo- ra o kreditu imaju pravo samo na otplatu glavnice i xxxxxx u skladu sa čl. 1065 Zakona o obligacionim odnosima, i iz ovih xxxxxxx isplaćuju zarade zaposlenima, kao i ostale oba- veze, a troškovi i naknade, moraju stvarno postojati, tj. mo- raju biti takvi da se mogu dokazati iz čega se sastoje. Ipak, određeni broj presuda kojima se usvajaju zahtevi za poništaj odredbe zbog neosnovanosti naknade za obradu kredita, po- grešno izvode zaključak oslanjajući se isključivo na čl. 1065
32 Član 16, a u skladu sa članom 5 Zakona o xxxx, Xx. glasnik RS, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 – odluka US i 113/2017.
Zakona. U xxx članu se navodi da „da xx xxxxx obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos nov- čanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način xxxx xx utvrđeno ugovorom.“33 Sudovi koji prihvataju tužbene zahteve protiv banaka, pogrešno polaze od ovog člana i konstatuju da u njemu nije predviđena na- knada za obradu kredita. Tačno je da nije predviđena, ali nije ni zabranjena. To što članom nešto nije predviđeno, ne znači automatski da je zabranjeno, naprotiv, dopušteno je pod uslo- vom da se poštuju ograničenja slobode ugovaranja. Xxxxx, pozivanje suda isključivo na ovaj član u nameri da se odredba o naknadi oglasi ništavom je pogrešno. O tome se govori i u literaturi34 i xxx xxxx je nesporan. Međutim, u obrazlaganju tog stava, mišljenja koja pogoduju bankama pogrešno xxxx- če xx. 1066 Zakona o obligacionim odnosima u kome stoji da se „ugovorom o kreditu utvrđuje iznos i uslovi davanja, xxxx- šćenja i vraćanja kredita“.35 Sledstveno tome, zaključuju da iz tog člana jasno proizlazi mogućnost ugovarača da predvide kao uslov davanja kredita i obavezu korisnika kredita xx xxxxx naknadu za obradu kreditnog zahteva. Netačno se u pome- nutoj literaturi doživljava ovaj čl. 1066 navedenog Zakona, jer iz njihovog tumačenja znači da u uslove davanja kredita iz ovog člana, xxxxx i naplata troškova – naknade obrade kredi- ta. To nije moguće, bar ne po čl. 18 Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, koji kaže da xx xxxxx dobijanja kredita – procena kreditne sposobnosti, a ne plaćanje troškova obrade kredita. Suprotnim tumačenjem, tj. uslovljavanjem odobrenja kredita plaćanjem naknade za sasvim drugu uslugu, koja se izvršava nezavisno od samog zaključenja ugovora o kreditu, išlo bi se direktno protiv načela savesnosti i poštenja iz čl. 12 Zakona o obligacionim odnosima, načela ravnopravnosti stranaka iz čl. 11 Zakona o obligacionim odnosima i naročito
33 Član 1065 ZOO.
34 X. Xxxxxxxx, „O dozvoljenosti ugovaranja troškova obrade kredita u pravu Sr- bije“, Bankarstvo, br. 2, 2018, 30.
35 Član 1066 ZOO.
načela pravo na ravnopravan odnos sa davaocem finansijske usluge shodno Zakonu o zaštiti korisnika finansijskih usluga.
U prilog ovom stavu govori i da sama naplata naknade – troš- kova obrade kredita, uvek dolazi nakon zaključenja ugovora o kreditu, tj. tek posle prebacivanja novca xx xxxxxx xxxxx korisniku, pa se ne može govoriti da je ova ugovorena nakna- da uslov za zaključenje ugovora o kreditu, pošto ista nastu- pa nakon zaključenja pravnog posla. Takođe, čl. 11 st. 2 tač. 3 Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga36 demantuje tvrdnje xx xxxxx imaju pravo na naplatu obrade kredita kao uslova za odobrenje istog, jer ovaj član navodi koje to spo- redne usluge mogu predstavljati uslov korišćenja finansijskih usluga, i premda ostavlja izvesnu slobodu ugovaračima, iz onih navedenih je jasno da to moraju biti stvarni, dokazani troškovi (npr. osiguranje lica ili imovine).
Dalje, u literaturi koja ide u prilog bankama, se navodi da xx xxxxx stavljaju u nepravičan položaj u odnosu na korisnike kredita, jer one nemaju mogućnost da podnesu tužbu kojom bi tražile da se utvrdi da su odredbe ugovora o naknadi za obradu kredita zakonite, čime bi one bile sigurne da zakonito posluju? Ovaj deo nije razumljiv, jer valjda prema xxx uvek važećem Zakonu o parničnom postupku kada se podne- se tužba radi utvrđivanja ništavosti utvrđuje se i zakonitost iste. Takođe, kada se govori o odredivosti prestacije, mišljenja koja idu u prilog bankama tumače čl. 47 Zakona o obligacio- nim odnosima i konstatuju da je naknada za obradu kredita odrediva. Xxxxx tog stava, jer je ovde prestacija neodrediva u smislu šta je to zaista obrada kredita, šta to podrazumeva, za šta se plaća? To je suština, bankama je nebitno da xx xx to stvarni ili fiktivni troškovi. Ne može plata osobe koja xxxx xxx kasirka u trgovini da bude deo troškova hleba. To ne može da se predstavi kao trošak. U xxx smislu se direktno krši zakon-
36 „Novčani tokovi iz stava 1 ovog člana uključuju: sve otplate i isplate kredita/ lizinga/depozita; troškove koje korisnik finansijskih usluga plaća (npr. xxxxxx, naknade, porezi i sl.), odnosno pogodnosti koje prima (kamate i druge bezu- slovne pogodnosti); troškove u vezi sa sporednim uslugama koje predstavljaju uslov za korišćenje finansijske usluge, odnosno za njeno korišćenje na određe- ni način (npr. troškovi osiguranja života, imovine i lica i dr.).“ Čl. 11 Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga.
sko načelo savesnosti i poštenja. Nema poslovne logike da ko- risnik plaća proizvod banke, njene troškove, proviziju i plus njene radnike. Xxxx se xxx ugovor tako zaključuje?! Najzad, obrazloženje u vezi čl. 143 st. 2 Zakona o obligacionim od- nosima gde se kaže da kada sud odbije primenu pojedinih odredbi opštih uslova zbog njihove nepravičnosti to ne do- vodi do ništavosti nego predstavlja „prirodnu obligaciju,“37 je netačno, jer u xxx slučaju otpada osnov pa dolazi do sticanja bez osnova.
4. Banke su dužne da i u predugovornoj fazi (čl. 17 st. 4 tač. 10 Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga) i u samom ugovoru (čl. 19 st. 1 tač. 12 Zakona o zaštiti korisnika fin- ansijskih usluga) navedu vrstu i visinu naknade – troškova obrade kredita. Međutim, banke pogrešno tumače pojam
„vrsta“, pa pod vrstom oni navode samo obradu, bez preciz- nijeg objašnjenja iz čega sve ta obrada sastoji. Da xx xx u pi- xxxxx xxxx jedna ili više radnji, zatim, ukoliko xx xxxx radn- ji, kako i koliko svaka pojedinačno utiče na visinu troškova obrade. Samo tako se ovo može kategorizovati kao stvarni trošak i kao takav prevaliti na trošak korisnika kredita. To je smisao obrazloženja pojedinih sudskih odluka koje stoje na stanovištu da troškovi moraju predstavljati stvarne izdatke. Drugim rečima, trošak se priznaje samo ukoliko xx xxxxx xxx trošku bila izložena, jer u protivnom ako banka nije imala te troškove reč je o zloupotrebi prava.38 U praksi ova visina troškova obrade je najčešće procentualno izražena od vred- nosti kredita, što znači da i za minimalnu razliku vrednosti kredita, banka naplaćuje različitu visinu troškova za obradu kredita, a da se pri tome preduzimaju identične radnje obra- de. Ne treba napominjati da su i radnje kod iste vrste kredita
37 X. Xxxxxxxx, op. cit., 38.
38 Nakon zauzimanja pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda, Viši sud u Som- boru donosi pravnosnažnu presudu kojom utvrđuje ništavost odredbi o na- knadi – trošku za obradu kreditnog zahteva. Na temelju pravnog xxxxx Xx- hovnog kasacionog suda, Viši sud u obrazloženju ističe: „Obaveza plaćanja troškova obrade kredita može uživati sudsku zaštitu samo onda xxxx xx ona opredeljena na osnovu ugovorom utvrđenih jasnih, nedvosmislenih i objektiv- nih kriterijuma koji su u neposrednoj vezi sa predmetom obaveze...“ Viši sud u Somboru, Gž. 883/17.
(npr. stambeni) sa različitom vrednošću istih, u potpunosti identične, ali xx xxxx naplaćuju prilično različe naknade. U xxx smislu pravilno sudovi zaključuju39 „da za kredit od sto miliona švajcarskih franaka, banka ne može da ima troškove obrade zahteva od 1.5 miliona švajcarskih franaka, odnosno sa stanovišta ekonomsko finansijske struke troškovi obrade odnosno naknade ne mogu srazmerno da se uvećavaju u od- nosu na vidinu kredita“.
U prilog ovome je i navedeni pravni stav Vrhovnog kasacio- nog xxxx xxxx xx xxxxxx traži da prilikom sačinjavanja ugovo- ra o kreditu naprave strukturu stvarnih troškova, da troškove taksativno prikažu u stvarnom iznosu. Važna stvar xx x xxxxx naplate tih troškova. Dosadašnja praksa pokazuje da su ban- ke naplaćivale xxx xxxxxx jednokratno, sada nakon ovog prav- nog stava jasno xx xx xxxxx imaju pravo da naplaćuju trošak obrade kredita, ali pod uslovom da xx xxx xxxxxx strukturalno izražen i da se uračuna u iznos efektivne kamatne stope.
5. Banke u svom poslovanju ne bi smele obavljati nepoštenu poslovnu praksu niti ugovarati nepravične odredbe ugo- xxxx, u smislu ovih pojmova definisanih Zakonom o zaštiti potrošača. Nepoštena poslovna praksa po Zakonu o zaštiti potrošača, u pomenutim naplatama obrade kredita ogleda se u obmanama u pogledu cene usluge i obaveze banaka, koje stvarno ne postoje, što je u suprotnosti sa čl. 19 st. 1 tač. 3 i 4 navedenog Zakona. Nepravične ugovorne odredbe u skladu sa čl. 43 st. 2 Zakona o zaštiti potrošača su one odredbe koje stvaraju nesrazmernu obavezu na štetu potrošača, što svakako jeste naknada za obradu kredita, jer se njome očigledno plaća rad zaposlenih u banci. Ako sledimo ovu logiku, tada su takve odredbe, prema čl. 43 st. 1 pomenutog Zakona, ništave.
Da pojasnimo, Zakon o obligacionim odnosima članom 1065 ne zabranjuje ugovaranje naknade za obradu kredita, ali tak- va ugovorna odredba je nepravična, imajući u vidu da ban- ka ne pruža niti može da dokaže da pruža neku konkretnu protivčinidbu. Naprotiv, obradu kreditnog zahteva i proveru kreditne sposobnosti banka radi u sopstvenom interesu, i to
39 Osnovni sud u Somboru, 756/16.
predstavlja uobičajenu aktivnost bankarskog poslovanja, a po logici stvari troškovi koji su prouzrokovani ovom xxxxxx- xxxx aktivnošću ulaze u cenu koštanja kreditne usluge. Problem oko naknade za obradu kredita nije u tome da xx xx ta odredba ugovora dozvoljena ili nije, već u načinu na koji se ona ugovara da xx xx ona pravična ili ne, a samim xxx xxxx se postavlja i pitanje njene dalje pravne sudbine. Tu xx Xxxxx o obligacionim odnosima jasan: „Sud može odbiti primenu po- jedinih odredbi opštih uslova koje lišavaju drugu stranu prava da stavi prigovore, ili onih na osnovu kojih xxx xxxx prava iz ugovora ili gubi rokove, ili koje su inače nepravične ili preter- ano stroge prema njoj.“40
Poseban problem je i xxx jedna nezakonita praksa koju banke ugovaraju. Naime, xx xxxxx krše prava potrošača nepravičnim ugovornim odredbama u smislu Zakona o zaštiti potrošača, jasno ukazuje i obimna praksa da se u svim vrstama ugovo- ra, pa i u ugovorima o kreditima, ugovara nadležnost prema sedištu banke, što xx xxxx u suprotnosti sa čl. 44 st. 1 tač. 5 navedenog Zakona, a koja propisuje obaveznu nadležnost prema prebivalištu, odnosno boravištu korisnika finansijskih usluga.
6. Na kraju, odredbe ugovora o kreditu, kojima se korisnik kredita obavezuje xx xxxxx naknadu – trošak obrade kredita, predstavljaju opšte uslove poslovanja banaka, pa ih sudovi, iz razloga što predstavljaju neopravdane zahteve, bez realnih izdataka xx xxxxxx xxxxxx, već naknadu onih usluga koje xx xxxxx ili sama dužna da plaća (zarade) ili koje korisnik njoj ne može da naplati (troškove papirologije), trebaju proglasiti ništavim u skladu sa čl. 143 Zakona o obligacionim odnosi- ma, jer su nepravične i suprotne ciljevima zaključenog ugovo- ra o kreditu i dobrim poslovnim običajima.
40 Član 143 ZOO.
5. ZAKLJUČAK
U poslovanju banaka u Srbiji koje xx xxxx odobrenja kredita ko- risnicima, višegodišnja je praksa xx xxxxx naplaćuju pri zaključenju ugovora o kreditu trošak ili naknadu za obradu zahteva za dobijanje kredita, i to u procentualnom iznosu od vrednosti kredita koji se ko- risniku kredita odobrava. Nedoumice koje se javljaju u vezi sa ovim pitanjem tiču se dozvoljenosti ove odredbe u ugovoru o kreditu, nje- ne pravičnosti kao i mogućnosti poništaja iste. Pitanje dozvoljeno- sti odredbe o naknadi za obradu kredita u okviru sadržine ugovora o kreditu xx xxxx puta razmatrano u svetlu citiranog čl. 1065 Zakona
o obligacionim odnosima koji ne predviđa ovu odredbu kao sastavni deo sadržine ugovora. Sudovi koji prihvataju tužbene zahteve protiv banaka, pogrešno polaze od ovog člana i konstatuju da u njemu nije predviđena naknada za obradu kredita. Tačno je da nije predviđena, ali nije ni zabranjena. To što članom nešto nije predviđeno, ne znači automatski da je zabranjeno, naprotiv, dopušteno je pod uslovom da se poštuju ograničenja slobode ugovaranja. Xxxxx, pozivanje suda isklju- čivo na ovaj član u nameri da se odredba o naknadi oglasi ništavom je pogrešno. Međutim, i banke se pogrešno pozivaju na na sledeći čl. 1066 Zakona o obligacionim odnosima u nastojanju da dokažu da je ova odredba o trošku dozvoljena jer kako navode, xxx članom se utvr- đuje iznos i uslovi davanja kod ugovora o kreditu, pa shodno tome je jasno da ugovarači imaju mogućnost da predvide različite uslove xxxx- nja kredita što uključuje i plaćanje naknade za obradu kredita. Ovakvo tumačenje čl. 1066 Zakona o obligacionim odnosima nije tačno jer to tumačenje znači da u uslove davanja kredita iz ovog člana, xxxxx i na- plata troškova – naknade obrade kredita. To nije moguće, bar ne po čl. 18 Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, koji kaže da xx xxxxx dobijanja kredita – procena kreditne sposobnosti, a ne plaćanje troško- va obrade kredita. Suprotnim tumačenjem tj. uslovljavanjem odobrenja kredita plaćanjem naknade za sasvim drugu uslugu, koja se izvršava nezavisno od samog zaključenja ugovora o kreditu, išlo bi se direktno protiv načela savesnosti i poštenja i načela ravnopravnosti stranaka iz Zakona o obligacionim odnosima i naročito načela pravo na ravnopra- van odnos sa davaocem finansijske usluge shodno Zakonu o zaštiti ko- risnika finansijskih usluga. Xxxxx, ova odredba o naknadi tj. trošku za obradu kredita je dozvoljena ne zato što to predviđa čl. 1066 Zakona o obligacionim odnosima nego zato što je to proizilazi iz suštine čl. 1065
Zakona o obligacionim odnosima koji je ne zabranjuje. To znači da pi- tanje koje treba da se postavi vezano za naknadu za obradu kredita nije da xx xx ona dozvoljena nego da xx xx ona pravična.
Da pojasnimo, Zakon o obligacionim odnosima članom 1065 ne zabranjuje ugovaranje naknade za obradu kredita. Ali takva ugo- vorna odredba je nepravična, imajući u xxxx xx xxxxx ne pruža niti može da dokaže da pruža neku konkretnu protivčinidbu. Naprotiv, obradu kreditnog zahteva i proveru kreditne sposobnosti banka radi u sopstvenom interesu, i to predstavlja uobičajenu aktivnost bankarskog poslovanja a po logici stvari troškovi koji su prouzrokovani ovom ban- karskom aktivnošću ulaze u cenu koštanja kreditne usluge. Problem oko naknade za obradu kredita nije u tome da xx xx ta odredba ugovora dozvoljena ili nije, već u načinu na koji se ona ugovara da xx xx ona pra- vična ili ne, a samim xxx xxxx se postavlja i pitanje njene dalje prav- ne sudbine. Tu xx Xxxxx o obligacionim odnosima jasan kad kaže da sud može odbiti primenu pojedinih odredbi opštih uslova koje lišavaju drugu stranu prava da stavi prigovore, ili onih na osnovu kojih xxx xxxx prava iz ugovora ili gubi rokove, ili koje su inače nepravične ili preterano stroge prema njoj. Xxxxx, reč je o nepravičnoj odredbi ugo- xxxx o kreditu koja kao takva izaziva određene pravne posledice, a to znači da sudovi kada primenjuju pravo, moraju da se rukovode i prin- cipom pravičnosti jer oni imaju obavezu da kreirajući sudske odluke uvode pravdu u pravni poredak.
Xxxxx Xxxxxxxx, PhD
Associate Professor at the University Union Xxxxxx Xxxxx, Belgrade
SOME OF THE KEY ISSUES REGARDING LOAN AGREEMENT
Summary
The increasing number of disputes for loan processing xxxxxxx- xxx led to an escalation in the number of court proceedings in which the debtors made efforts to have the loan agreement declared null and void. In these proceedings, for the courts have to take a stand on some typical clauses in loan agreements and on some banking practices that the debtors considered to be opposing to the principle of good faith.
The author presents typical cases of controversial provisions in loan agreements. Judicial practice shows different attitudes regarding the request for annulment of the loan agreement. In this paper the author analyzes the reaction of the courts, and consequently that of the legis- lator, to the clause in loan contracts allowing the bank to accumulate loan gains. The author is considering whether the legal provisions are applied well and whether good business practices have been violated by the activities of banks.
Key words: Loan agreement. – Controversial provisions. – Judicial practice. – Principle of justice. – Debtor. – Litigation proce- dure.